Izbegliča kriza je donela i nešto
dobro. Verovali ili ne, zahvaljujući nesrećnim ljudima iz ratom ugroženih
područja, mnogi negativci su preko noći postali pozitivci. Sultan, diktator,
autokrata – neki su od epiteta koje je dobijao premijer Turske Tajip Erdogan.
Pregovori Turske sa Evropskom unijom traju decenijama, a nije napravljen ni
jedan korak napred (čitaj kako se to popularno kaže nije otvoreno ni jedno
poglavlje). Lideri iz Brisela su slali uglavnom jasne poruke. „Turska nikada
neće biti član Evropske porodice“ „Sa Turskom može da se napravi samo neka
vrsta sporazuma o saradnji“. Nije to
bilo sve. Erdogan je optuživan za kršenje ljudskih prava, za gušenje medija, za neopravdano hapšenje
generala koje je optužio da pripremaju državni udar. Optuživali su ga da želi
da formira islamsku državu i da poruši sve ono što je uradio legendarni
Ataturk. Erdogan naravno nije ostajao dužan, ni članovima EU, na predstavnicima
SAD…
A onda se desilo čudo. Erdogan je
ponudo Briselu da pomogne oko izbegličke krize. Ponudio je da formira dodatne
kampove na granici sa Sirijom i na taj način drastično smanji broj ljudi koji
se kreće ka zemljama EU u nadi da će tamo naći spas. Preko noći se sve
promenilo. Ko je rekao da je Erdogan diktator? Ko je rekao da guši ljudska
prava i da guši medije? Bože svašta. Pa u pitanju je jedan divan čovek i sjajan
političar. Par dana kasnije, Erdoganu je ponuđeno negde oko 3 milijarde evra
pomoći kako bi sredio kampove. Ponuđeno mu je da se ubrzaju pregovori za ulazak
u EU koja širom otvorenih ruku već decenijama čeka ovu zemlju da im se
pridruži. Angela Merkel nije časila ni časa. Sela je u avion i otišla da poseti
dragog joj prijatelja, na zapreašćenje svih opozicionara u Turskoj, svih onih
koji bez razloga čame u zatvorima, svih onih koji razmišljaju o tome da li
smeju nešto da napišu ili ne.Usledila su srdačna rukovanja, osmesi, zagrljaji.
Da se čovek jednostavno zaplače od sreće. Sve ovo se dešava samo par meseci pre
izbora u Turskoj.
Pored Erdogana, veliki negativac
Aleksandar Lukašenko je takođe preko noći postao pozivitac.
Predsednik, bolje
reći vladar Belorusije, koji na izborima pobeđuje sa 90 odsto glasova je
decenijama proglašavan diktatorom, a kada su demokrate oborile sve one koje su
smatrale diktatorima, on je dobio nadimak poslednji diktator u Evropi. Počeo je
rat u Ukrajini. Rešenja nije bilo. Odnosi na relaciji Istok – Zapad bili su čak
i gori od onih iz perioda hladnog rata. Lukašenko je ponudio da pomogne. Odbila
su ga sigurno. Ma bože sačuvaj. Glavni grad Belorusije Minsk, bio je grad u
kome je potpisan mirvni sporazum. Ukrajinac Porošenko mrko gleda Putina a ovaj
se smeška. Francuz Oland i frau Merkel se nervozno znoje u nastojanju da se
nađe neko rešenje. Situaciju iz fotelje u Ovalnoj sobi Bele kuće prati Barak
Obama. Jedino je miran i staložen Lukašenko. Kao pravi domaćin rukuje se sa
gostima, smeška se on njima, smeškaju se oni njemu. Nešto kasnije, Lukašenko
postaje najpoželjniji prijatelj i Istoka i Zapada. Svi žele da uspostave što
bliskije odnose sa njim. Epitet diktator se više ne spominje ni slučajno. A
Lukašenko, kao Lukašenko. Vrhunski diplomata koji Belorusijom vlada već 20
godina, koji zna kako se sedi na dve stolice, uživa u poziciji u kojoj se
našao.
Verovali ili ne i Srbija je postala
zemlja kojoj treba verovati. Ne baš mnogo. Rano je da počnemo
priču o tome da se
približimo Evropskoj uniji, ali da nas ponovo iskoriste nije. U trenutku kada
je krenula kriza sa izbeglicama, Srbija je proglašena kao sigurna zemlja.
Nedugo zatim, sve zemlje iz okruženja su zatvorile granice prema Srbiji. Bliži
se zima, a zabrinuta ekipa iz Brisela je poručila da izbeglice moraju da ostanu
u zemljama u kojima su se zatekle. Ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti da
će većina ostati u Srbiji. Prema nama se uvek vodila politika po principu štapa
i šargarepe. Sada smo dobili malo šargarepe, a čim prođe zima, sledi štap.
Bar je tako bilo do sada!
