Derbi kao Arapsko proleće!!!

Arapsko proleće se pretvorilo u agoniju, isto kao i naš klupski i reprezentativni fudbal. Teško je proceniti šta je teže pratiti, stradanje naroda u zemljama u kojima je uvođena demokratija ili okršaj Partizana i Crvene zvezde. Uvođenje demokratije u Libiju, Siriju, Jemen, Egipat, Irak, Tunis uz ushićenje svih zemalja sa Zapada dovelo je do onoga što se i očekivalo. Zapad je stigao do nafte, a prethodno spomenute zemlje potresa rat koji ne može da se nazove građanskim jer se tu ne zna ko na koga puca. Ljudi ginu iz dana u dan, a oni koji nisu spremni da dobiju metak, niti da se bore za ko zna koju paravojnu formaciju, pokušavaju da pobegnu. Beg je moguć preko Sredozemnog mora. Nesrećni ljudi u nekim nazovi plutajućim objektima pokušavaju da se dokopaju Evrope. Iz dana u dan čitamo koliko je nesrećnika završilo u moru, legendarni „Titanik“ je mala maca za sve što se dešava. Da li neko pokušava da spreči ovu agoniju koja u morske dubine nosi hiljade i hiljade ljudi. Deklarativno da, ali praktično ne. Na kraju krajeva šta mogu i da urade, isti oni koji su izazvali haos kojem nema kraja!!!

„Ako ljudi sa Zapada nastave da rade to što rade vrlo brzo će se suočiti sa talasom nezadovoljnog naroda koji beži iz Afrike. Evropa će brzo biti crna“ poruočio je Moamer El Gadafi pre nekih pet, šest godina.

U međuvremenu i njega je proleće, ono arapsko odnelo sa političke scene i to brutalno. Pored Gadafija pred naletom toliko željene demokratije pali su Mubarak (Egipat), Saleh (Jemen), Ben Ali (Tunis), trebalo je da istu sudbinu doživi i El Asad (Sirija) ali je poučen iskustvom svojih drugara, odlučio da se bori do poslednjih atoma snage. Rat i dalje traje. Istovremeno, oni fini ljudi koji su se borili za demokratiju i ljudska prava i koji su šakom i kapom dobijali pare sa Zapada, formirali su organizaciju koja se zove IDIL. Od demokratije do teorizma, praktično preko noći. Za tili čas uz ogromna finansijska sredstva koja su dobili i ogromnu količinu naoružanja, uspeli su da preuzme velike teriotije bogate naftom i sada su najbogatija teroristička organizacija na planeti. Toliko o demokratiji i arapskom proleću. Al Kaida je u međuvremenu postala mala maca. Naravno da mi Srbi nismo sedeli skršetih ruku, i mi smo se aktivirali. Kako? Pa pokušavamo da se umešamo u biznis transporta nesretnih imigranata, pa tako često možemo da čitamo da je kombi pun imigranata sleteo sa puta, ali da je grupu imigranata usmrtio voz. Dobro, to je bilo u Makedoniji, ali nije ni to toliko daleko.

Pretnja terostičkim akcijama visi nad glavom regiona koji ne može da se pohvali da ima poverljive inormacije kada i gde će se napad desiti. Usput budu rečeno i Zapad nas ponovo gura u nešto što ne želimo ali ne možemo da se odbranimo. Iskreno, teško mi je da shvatim kom bolesnom mozgu je palo na pamet da inicira dolazak Hašima Tačija u Beograd. Slažem se da treba težiti normalizaciji odnosa, ali je dolazak Tačija u Beograd ravan dolasku Hitlera na vojnu parade u Moskvu koja je povodom dana pobede nad fašozmom planirana za 9. maj u Moskvi.

Misli sa IDIL-a i terorizma koji preti planeti, skrenuo mi je tororizam u režiji većitih rivala u fudbalu, Partizana i Crvene zvezde. Uvereni da smo svi koji smo pratili ovaj duel maloumni (nije daleko od istine) učesnici istog su pustili da prođu dva dana od skandalozne tuče na tribinama, od igre koja je ličila na rekreativno takmičenje koja često organizuju javna preduzeća, da nas putem medija ubeđuju da je meč bio odličan. 

Da je Partizan za klasu bolji od Zvezde, da je oštećen za penal, da Zvezda nije imala sreće ali zato imalo mladu i talentovanu ekipu koja će crveno – bele vratiti na staze stare slave. Da je za sve kriv sudija Mažić koji usput budu rečeno sudi Ligu šampiona i Mondijal!

Žao mi je što derbi u stvari nije bio neki rijaliti program. Pa da se iz tunela pojave recimo igrači Bajerna pa da svima stave do znanja gde smo i šta smo kada je fudbal u pitanju. Što Bajern? Pa nekada smo mogli da igramo i sa Bajernom a sada se pobeda nad recimo Nefčijem slavi kao državni praznik.

Tači u autobusu!!!

Ako ste kojim slučajem propustili sva dešavanja tokom vikenda, a ne volite da nadoknađujete propušteno praćenjem raznih portala, dovoljno da je da malo slušate ljude oko sebe i da saznate sve o sportu, politici, kulturi, zabavi, vremenskoj prognozi. Jednom rečju vesti uživo, a pri tome na nekim komentarima bi ljudima sa kojima se vozite u autobusu mogli da pozavide i mnogobrojni stručnjaci i analitičari koji nas bukvalno proganjaju svaki put kada upalimo TV. Junaci ove priče su su momci iz GSP-a.

„Dobro jutro prijatelju, kako je“ ?

„Kao i svakog ponedeljka. Malo odmoriš pa onda vrti, vrti vrti. Sve ista trasa, glava me boli. Ali u svakom slučaju bolje je sto puta nego u nedelju. Brate mili, već godinama organizujemo onaj maraton i svaki put ista priča, svaki put ista pitanja. Umesto što lepe i štampaju ove političke poruke po gradu, mogli su fino da podele ljudima flajere da jednom nauče kuda mogu i kako mogu da se kreću, a ne da viču na mene što ne mogu da ih odvezem na mesto gde su oni planirali!

Očigledno dobri drugari koji dele istu sudbinu i imaju slična interesovanja nastavili su da bistre teme koje su bile u centru pažnje tokom vikenda..

„Dobila Zvezda u košarci“ ?

„Gledao sam. Bolja je Zvezda nema dileme. Partizanu nije odgovaralo to što se igrali dan za dan. Ovi su atletski daleko jači i spremniji. Mlađi su brate na kraju krajeva. Žao mi je što su gađali igrače na kraju meča. Nekada sam baš voleo domaći sport a sada baš zbog tog divljačkog ponašanja izbegavam da ga pratim. Uvek se iznerviram. Sve sam se nadao da će se nešto promeniti, ali nikada se mi Srbi nećemo dozvati pameti“

„A Dule što se pobio“ ?

„Čuo sam. I on je ostario pa sada ne zna šta će sa sobom“

Tako je to u Srbiji. Možete da osvojite 100 trofeja, da vas svi cene i poštuju. Prvi put kada padnete nema ništa lepše od toga. Proglase vas ludim, oni koja vas ne vole uživaju u trenucima svoje slave, a nisu ni svesni da i njih očekuje ista sudbina. Pre ili kasnije, ali od toga teško da mogu da pobegnu.

„A Nole bije je bije“

„Bije brate ali preteruje. Šta je bre sa njim. Hoće da igra u Madridu, umesto da malo odmori da se malo poigra sa sinčićem, da se druži sa ženom, pa da onda odere Nadala u Parizu, sve da bude ono po prinicipu Vamos Tamos“

„Ma to nikada ne znaš. Prošle godine nije igrao u Madridu pa je izgubio u Parizu“

„Mora bre malo da odmori, pa nije on mašina. I ovako i onako ga niko ne može stići do kraja godine na prvom mestu. Na kraju krajeva pusti bre bodove i turnire, treba malo i uživati u uživotu. Znam, znam sada ćeš da mi kažem uživaće kada ostari, ali nije brate to isto. Pa šta misliš da oni penzioneri iz Nemačke što pod stare dane idu na one kruzere i plove svetom ne postave sebi pitanje zašto to nisu radili kada su bili mlađi“

„Kada već pomenu te odmore, ja sam baš kada kreće završnica Rolan Garosa. Ima žena da me ubije ako i na moru budem gledao tenis“

„Slaću ti ja porukice ne brini, a ti mobilni stavi na tiho“

Sa sporta se brzo prešlo na političku situaciju u zemlji. Tema broj jedan tog dana je dolazak Hašima Tačija u Beograd.

„Kaže ovaj ministar policije da će ga uhapsiti čim dođe“

„A jaoj što si ti nekada naivan ili se praviš naivan. Ako ovi iz Evrope kažu da Tači mora da dođe ima da mu postavimo crveni tepih i da se hvalimo kako smo postali širokih shvatanja. Pa vidiš li bre da je to sve igra. Mi dočekamo Putina, oni nam pošalju Ramu. Mi hoćemo u Moskvu na paradu, a oni nam prave paradu ovde sa Tačijem. Ma neće doći nije ni on lud. A nama je brate sve isto, sa Tačijem ili bez Tačija. Ništa se pod milim bogom ne menja. Krpi kraj sa krajem, a nesrećni narod se zaluđuje globalnom politikom“

Kako to obično biva na vestima posle sporta i politike, sledi zabava.

„U pravu si. Gledam novine već mesecima i svaki dan pišu o nekom rijalitiju, neki parovi, neko ludilo. Svi se gologuzi jure po kući, piju, tuku se, seks svaki dan. Ko bre normalan prati to. Ko je  dozvolio da se to uopšte emituje“ ?

 „To ti je sve ista priča. Puste narodu neki rijaliti program, oni se zakucaju ispred TV-a, prate ne dišu i mirni su. Ujutro odrade svoj posao ako ga imaju, uveče malo parovi pa na spavanje. I tako iz dana u dan. A ss druge strane, udarila kriza sa svih strana. Udri po penzijama, udri po  platama, samo hleb i mleko, odnosno mleko ako imaš malo veću platu“...

Stili smo na poslednju stanicu, sledi vremenska prognoza:

„Nego pusti bre teške teme šta su rekli jutros kolika će biti temperatura, vidi ja pošao u ovoj debeloj jakni“.

„Ma jok bre OK si, rekli su da će biti do 14 stepeni, čak su rekli da popodne može da padne i neka kiša“

Kiša je pala popodne. Pogodili metereolozi, da ne veruješ!!!

Prođi samnom kroz crveno!

Crveno svetlo je upaljeno već duže vreme, ali se navijači, Savezi i organi reda i mira u regionu ne obaziru na to. Što bi rekla „Ceca nacionale“ mi se svi ponašamo u skladu sa pesmom „Prođi samnom krou crveno“. Nemoćno sležu ramenima oni što treba da zavedu red, u grudi junačke se udaraju onii što izazivaju nerede, crvene oni koji vole fudbal. UEFA će izbaciti klubove i reprezentacije Hrvatske, Srbije i Crne Gore, poručio je Ivan Ćurković. Ćurković je dugo godina u fudbalu, branio je za Velež, Partizan, reprezentaciju, bivši je predsednik Partizana i Olimpijskog komiteta Srbije i Crne Gore radio je sa UEFA i FIFA, ali je za ovu priču mnogo važnije da je branio u Sent Etjenu gde je igrao sa Mišelom Platinijem. Predsednik UEFA i Ćurković su veliki prijatelji, pa poruku koju je poslao Ćurković treba shvatiti maksimalno ozbiljno, mada je svima jasno da je samo pitanje dana kada će se to desiti, s obzirom da smo odavno na izlaznim vratima Evrope.

Srbija će utakmicu protiv Jermenije igrati bez prisustva gledalaca, ista sudbina čeka Hrvate protiv Italijana i Crnogorce protiv Lihtenštajna. Normalnima je se jasno. Gledajući sa sportske strane izbeacivanje iz Evrope bi najviše pogodio Hrvate s obzirom da su oni postali gotovo redovni učesnici velikih takmičenja, a usput mogu da se pohvale da njihovi klubovi učestvuju u Ligi Evrope u proteklih nekoliko godina uz sporadična učešća Dinama u Ligi šampiona. Mnogi će u regionu reći da bi to možda bilo i dobro. Posebno u Srbiji i Crnoj Gori. Klubovi su već duže vreme moneta za potkusurivanje i raduju se kao mala deca ako kojim slučajem preskoče kvalifikacije za Ligu Evrope (vidi link), a i to se dešava jako, jako retko. O Ligi šampiona sanjaju samo oni koji i dalje žive u nekom dalekom prošlom vremenu kada su Partizan i Crvena zvezda bili brendovi čiji su se imena sa poštovanjem izgovarala na Starom kontinentu. Iskreni navijači su već i zaboravili kada je Srbija učestvovala na nekom velikom takmičenju, a šanse Crne Gore realno gledano nisu velike.

https://www.youtube.com/watch?v=uX-ZQ97H1pU

Što se Srbije tiče svi koji prate dešavanja u našem fudbalu, slažu se da smo dotakli dno. Derbi je nekada bio svetkovina a sada je najčešće vest dana da nije bilo strašnih incidenata i povređenih...Naravno da bi svima bilo žao zbog mlađih selekcija koje beleže dobre rezultate, ali i njih uništimo brzo. Suočeni su finansijskim kolapsom, najčešće ih klubovi prodaju čim blesnu na nekom takmičenju i čim stigne iole normalna ponuda. Odlaze u strane klubove kao deca, a tamo niko nema strpljenja da oni steknu iskustvo i prorade, jer rezultate morate da imate odmah. Samo najjači uspevaju da opstanu, ali i oni u dresu sa državnim grbom deluju kao da ih je neko naterao da izađu na teren.

Možda bi bilo pametno da primenimo recept Engleza posle stravičnih dešavanja na Hejselu. Oni su samo odlučili da istupe iz svih evrospkih takmičenja dok ne srede situaciju sa huliganima i dok ne dođu u situaciju da ne crvene pred svetom. Uspeli su. Šta iako mi ne uspemo? Ništa, umesto da ulažemo u fudbal koji i pored svih ulaganja grca u dugovima, preusmerimo sredstva na ostale sportove u kojima sa daleko manje ulaganja možemo da se borimo za evropske i svetske titule. A fudbal ćemo kao i do sada gledati na malim ekranima...

Coach S vs Coach K!!!

Završeno je martovsko ludilo. Ovo se ne odnosi na političku situaciju širom planete, posebno u Srbiji, nego na takmičenje koledž košarkaša u NCAA ligi. Posle žestokih okršaja, mnogo uzbuđenja i iznenađenje Djuk je na finalnom turniru stigao do trona. U polufinalu je pao Mičigen Stejt ( na žalost mog idloga Medžika Džonsona i mene), a u velikom finalu Viskonsin (tu sam već navijao za Djuk). Bila je to peta titula u istoriji jednog od najpoznatijih Univerziteta na svetu i peta titula koju je u prebogate trofejne vitrine odneo Majk Križevski. Mnogi smatraju jedan od najboljih trenera sveta. Pa zašto nije nikada radio u NBA ligi ako je najbolji? Pitaće mnogi. Odgovor je za iste tek iznenađujući. Nije želeo, a ponuda i to kakvih je imao na pretek. Legendarni Križevski je čak odbio vlasnika Lejkersa Miča Kupčaka koji mu je nudio da za 40 miliona dolara zameni Fila Džeksona na klupi tima iz Los Anđelesa. Ne od Križevskog dobili su pored Lejkersa, Boston, Nju Džersi, Minesota i Portland. Međutim, onima koju su gledali pres konferenciju posle pobeda Djuka nad Viskonsinom, jasno je o čemu se radi. Iako je pred novinare stigao kao trener koji je stigao do trona, Majk je vrlo malo pričao o meču. Sa radošču koja se videla u očima, pričao je o timu. Sa ponosom je naglasio da je Djuk do titule stigao sa četiri brucoša.

„Srećan sam zbog toga. Zamislite kako će Djuk izgledati u naredne dve, tri godine sa njima na čelu kada još malo ojačaju i očvrsnu“, rekao je Križevski.

Križevski je rođen u Ilinoisu 13. februara 1947. godine. Kao igrač nije imao blistavu karijeru. Igrao je na poziciji plejmejkera za tim vojske SAD (Army Black Knights) koji se takmiči u NCAA liga. Trenerskim poslom je počeo da se bavi 1974. godine na Univerzitetu Indijana kao asistent. Godinu dana kasnije je preuzeo već pomenuti Army Black Knights, gde je proveo pet godina. Prihvatio je ponudu da pređe u Djuk, 1980. godine i tog trenutka počinje pisanje istorije. Za mnoge zvuči neverovatno ali je istinito. Križevski već 35 godina radi na ovom Univerzitetu, čija je živa ikona. U dosadašnjoj karijeri ostvario je učinak od 1.018 pobeda i 310 poreza u NCAA ligi. Osvojio je pet titula, 12 puta je doveo Djuk na finalni turnir, igrao je u devet finalnih mečeva.  Križevski je dva puta proglašavan za najboljeg trenera u SAD. Primljen je u Kuću slavnih 2001. godine.

Čelnici NBA klubova su pokušali da ga privuku milionskim ponudama. Nije upalilo.  Međutim, pored ljubavi koju gaji prema Djuku, Majk očigledno mnogo voli SAD. Kada je stigla ponuda da se pridruži državnom timu nije odoleo. Počeo je da radi sa reprezentativnim selekcijama 1979. godine. U početku je, kako je i red, radio kao asistent. A debi kao prvi trener imao je 1987. godine na Univerzijadi u Zagrebu. Sećate se onih sjajnih reklama sa simpatičnim Zagijem koji je bio maskota ovog takmičenja. SAD su morale da se zadovolje srebrnom medaljom jer je sa druge strane terena bila moćna reprezentacija Jugoslavije koju su predvodili Vlade Divac, Dražen Petrović, Toni Kukuč, Žarko Paspalj...  Jugoslavija je ponovo zagorčala život Majku Križevskom. Ovoga puta na Svetskom prvenstvu u Argentini. Planetarni tron osvojili su Dražen Petrović, Velimir Perasović, Zoran Čutura, Toni Kukuč, Žarko Paspalj, Jure Zdvoc, Željko Obradović, Radisav Ćurčić, Vlade Divac, Arijan Komazec, Zoran Jovanović i Zoran Savić. Selektor je bio Dušan Ivković. Ameri su bili treći, a čelnici Saveza nisu ni pomišljali da zamene Križevskog, koji je krenuo u trijumfalnu seriju: zlato na Olimpijskim igrama u Pekingu i Londonu, zlato na Svetskim šampionatima u Turskoj i Španiji, uz još jedan šok i to na Svetskom prvenstvu u Japanu, na kojem su SAD morale da se zadovolje bronzom. Izgubili su u polufinalu od Grčke, a titula je pripala Španiji. Križevski u vitrinama ima još dva zlata sa Olimpijskih igara u Los Anđelesu i Barseloni, na kojima je bio asistent.

Na prošlom Svetskom prvenstvu, koplja su na košarkaškom terenu ukrstili Majk Križevski i Sale Đorđević. Iako su mnogi sumnjali u mogućnosti Srbije, iako su mnogi jedva čekali da se desi nešto slabiji rezultat pa da raspale po Saletu i njegovim pulenima, Srbija je stigla do finala i meča sa SAD. Posle sjajnih partija do tada, euforični kakvi jesmo po prirodi, mnogi su očekivali da će Sale uspeti na pleća da baci i Križevskog. Naravno da je to bilo nerealno. Ljubiteljima košarke u Srbiji ostaje da veruju da će Sale sa svojim momcima uspeti da obezbedi priliku za revanš na Olimpijskim igrama u Brazilu! Ako je Križevski dobio nadimak Couch K, Sale je jako blizu da dobije nadimak Kouch S. On nije za sada imao ponude iz NBA lige ali se ljubazno zahvalio Olimpijakosu i Realu!!!

„Srbija je odigrala fenomenalan turnir. Ekipa poseduje ogroman potencijal i lepu budućnost. Ovaj tim nije bio u najužem krugu favorita a stigao je do finala i srebrne medalje. Prvih pet minuta meča u finalu je bilo izuzetno teško za nas. Srbija nas je bacila na kolena, ali uspeli smo da se dignemo u preuzmemo kontrolu situacije na parketu. Đorđevića pamtim kao košarkašak, a sada sam primetio da ima odličan odnos sa igračima i da radi sjajan posao. Miloša Teodosića volim od kada sam ga prvi put video. Bilo je to na Svetskom prvenstvu u Turskoj. Bogdan Bogdanović je zvezda u usponu, a imate i dobru centarsku liniju“, rekao je Križevski posle finalnog meča i na zanimljivo pitanje novinara dodao: „Naravno da se sećam Olimpijskih igara u Barseloni. Žao mi je što nije došlo do toliko očekivanog duela sa Jugoslavijom. Teško je sada proceniti ko bi stigao do trona, ali bi, uveren sam imali pakleno težak zadatak“.

Majk je oženjen sa Kerol Marš sa kojom je dobio tri ćerke. Popularni Couch K ili ti Trener K, može da se pohvali da pored ogromnog broja trofeja ima i devet unučića. Pisanje istorije se nastavlja. Djuk će i naredne sezone pokušati da osvoji NCAA ligu, a Križevski će pokušati da osvoji i zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Brazilu. Nama ostaje da sanjamo da će Coach S uspeti da napravi još jedno čudo i dobije Coach-a K u Riju. Nije realno, reći će mnogi. Nije, ali su nas kao male učili da treba sanjati i verovati u čuda. To niko ne može da nam zabrani. Usput Sale name je mnogo čuda doneo u životu kao igrač, može on mnogo čuda i kao trener. Jedno je već napravio – srebro na Svetskom prvenstvu.