Bolji u krevetu nego na terenu!

Nije valjao Petrović, nije Mihajlović. Otkaze su dobili Drulović i Advokat. U situaciji kada niko nije ni pomišljao da sedne na užarenu klupu državnog tima, čije su šanse za plasman na EP bile u domenu teorije, na takav potez se odlučio Radovan Ćurčić. A nije morao. Mogao je da kaže da želi da vodi mladu reprezentaciju na EP u Češkoj. Mladu reprezentaciju koja je u desetkovanom sastavu u baraž mečevima dobila velesilu kakva je Španija. Španiju čije su boje između ostalih branili Morata, Kutinjo...Nedugo zatim Veljko Paunović je generaciju U19 doveo do titule prvaka sveta. Bilo je to vreme kada ljubitelji fudbala nisu spavala zbog reprezentacije, a to je pravi raritet. Malo smo se zabrinuli kada smo videli da je proslava bila na splavovima, ali... ne treba sumnjati u junake zar ne!

Kvalifikacije, kada su seniori u pitanju su završene. Srbija ni treći put uzastopno neće igrati na nekom velikom takmičenju. Propustili smo dva Evropska i jedno Svetsko prvenstvo. Slede kvalifikacije za Mundijal, a ljubitelji fudbala se plaše da ne doživimo sudbinu Mađarske. Šta se njima desilo? Pa više od 40 godina su čekali da se nađu na velikom takmičenju. Tektonski poremaćaj izazvala je prijateljska utakmica sa Češkom. Da su znali šta će se desiti čelnici Saveza bi verovatno organizovali revijalni meč sa selekcijom novinara. Ovako posle ubedljivog poraza, optimizam koji se bazirao na pobedi nad Albanijom je pukao kao mehur od sapunice. Ćurčić je ponudio ostavku, odmah za njim i Milošević, Matić je rekao da neće više da igra, ako se nešto ne promeni. Tačnije rečeno, ako se nastavi ovako. U vazduhu je ostalo pitanje, pta je to ovako?

Oglasio se i predsednik Saveza Tomislav Karadžić i saglasio se da su promene nužne. Ali, ne sada. Tek negde u aprilu mesecu kada prođu izbori. Red je da novo rukovdstvo odluči šta i kako dalje kaže Karadžić. S druge strane, javnost želi promene odmah, a mediji već danima licitiraju sa imenima novog selektora: Piksi Stojković, Stanojević, Jokanović, Đukić, Paunović... Za sada niko ne pominje Ćurčića. Pitanje je da li je Ćurčić kriv. Tačnije rečeno i ako jeste, da li je jedini krivac?

I laicima je jasno šta je ključni problem reprezentacije. Većina momaka jedno igra u dresu kluba, a nešto sasvim drugo u dresu sa državnim grbom. Kult reprezentacije se stvori samo kada su priterani uza zid, kao što je to bio slučaj u Elbasanu. Posle toga svako vodi svoju politiku. Čast izuzecima. Krenu u Češku zajedno, a posle toga se spakuju i svak na svoju stranu. Ne oseća se timski duh. Ne oseća se hemija. Kritičari tvrde da je to posao selektora. Ali mnogo je selektora smenjeno u kratkom roku, a rezultati su ostali isti.Slede dueli sa Austrijom, Republikom Irskom, Velsom, Gruzijom i Moldavijom. Prve tri selekcije sa ovog spiska su izborile mesto na Evropskom prvenstvu. Samim tim, naslov posle žreba koji je glasio „Sreća nas pogledala, pamet u glavu“ ima smisla samo u drugom delu. Srbija kada je fudbal u pitanju mora da se dozove pameti.

Mora da se rešavaju ključni problemi. Pokazalo se da nije dovoljno smeniti selektora i dovesti nekoga novog. Zato i stoji pitanje – Da li je samo Ćurčić kriv? Može da se i doda, da li će smena Ćurčića doneti boljitak ili ne? Ima i treće pitanje, koje glasi – ako Vam se ne igra u dresu sa državnim grbom zašto lepo ne kažete da se okrenemo drugim igračima?

Od kako je otišao Antić, bilo je to posle „stravičnog neuspeha“ na Mundijalu, kada nismo uspeli da se plasiramo u drugu fazu u konkurenciji sa Nemačkom, Ganom i Australijom. Sada se sa setom sećamo tog perioda. Nismo ni sanjali da će to biti poslednji šampionat koji smo pratili LIVE, na kojem je bila i naša selekcija. S druge strane, naslovne strane naših medija, pričamo o onim tabloidnim jedva čekaju pripreme naših fudbalera. Danima imamo priliku da čitamo ko se lepo obukao ko nije. Da li je majica lepo legla uz farmerke ili nije... Posle toga dođe utakmica, razočaranje, igrači se razbeže, a onda udri po onima koji su ostali u Srbiji. Najlakša meta je selektor. Naravno tu je uobičajeni folklor sukoba između čelnika kluba i predsednika Karadžića. Prođe par dana, a onda opet evo naših fudbalera na naslovnoj strani medija.Ponovo onih tablodinih. Ovoga puta ne pričaju oni kako su tužni i kako će se iskupiti u narednom duelu, nego se oglašavaju najzaposlenije devojke u Srbiji. Vole da ih zovu startele. U ugodnom ćaskanju sa predstavnicima sedme sile, mirno i staloženo analiziraju ko je od naših fudbalera najbolji u krevetu. Čitao sam par tekstova. Konkurencja je žešća nego na terenu, a izgleda da se više i trude.

Kasnije, taman kada se bliži nova utakmica, stigne demanti. Bože svašta pa to su svetski ljudi. Ne bi oni nikada. To je samo pokušaj starleta da steknu malo medijske pažnje. OK. Možda je i to tačno. Ali stariji ljudi pitaju, zašto bi one lagale. 

Treba nekada verovati i starijim ljudima. Bolje reći uvek!  Treba krenuti iz početka. 

Treba priliku pružiti mladim ljudima koji vole fudbal koji žele da urade nešto a ne samo da se bore za novac i fotelje. Zašto smo postali prvaci sveta na Novom Zelandu? Zato što je grupa mladih ljudi želela da uspe. 

To je rešenje!

Kada bi svi bili kao Nataša...

Bio je je to dan za pamćenje. Dan, koji će ostati upisan u istoriji košarke u Srbiji, u istoriji svetske košarke. Tačnije rečeno biće  to primer koji bi mogao da se uvrsti i u obavezni školski program ne samo u Srbiji. Da deca širom planete nauče kako volja i želja donose uspeh, kako se postaje heroj. U ovom slučaju heroina. Ko je heroina koja je proslavila Srbiju u proteklih nekoliko dana? Krenimo redom.

Rođena je 20. maja 1994. godine u sportskoj porodici. Otac je bio rukometaš, a majka Natalija Bacanović košarkašica koja je 1979. godine osvojili titulu prvaka Evrope sa Crvenom zvezdom. Crveno-bele su u velikom finalu pobedile BSE iz Budimpešte sa 97:62. Krv nije voda kažu stariji ljudi, koji su uglavnom u pravu iako mi mislimo suprotno. Devojka iz ove priče je počela da se bavi magičnom igrom pod obručima. Branila je boje Partizana, Voždovca, Crvene zvezde u kojoj je majka ostavila dubok trag.  Ogroman talenat i potencijal nije promakao oku skautima iz Evrope. Devojka koja je osvojila bronzanu medalju na Evropskom šampionatu za devojke do 18 godina, slovila je za jednu od najtalentovanijih na Starom kontinentu. Odlučila je da prihvati ponudu i preseli se u mađarski Đer. Bio je to mesec jun. Nedugo zatim, usledila je tragedija koja je potresla sve normalne ljude na planeti a ne samo one koji prate košarku. Na putu ka Šopronu, u septembru mesecu, gde je trebalo da se odigra meč domaćeg šampionata, usledio je stravičan udes. Poginuli su trener Akoš Fuzi i generalni menadžer kluba Peter Tapodi. Devojka o kojoj pričamo, u cvetu mladosti, Nataša Kovačević, morala je da prstane na amputaciju noge od kolena na dole.

Od starijih ljudi sam čuo i da je košarka škola života. Nauči te da poštuješ probleme ali da se boriš sa njima. U situaciji kada bi mnogi digli ruke i upali u depresiju, žalili nad tužnom sudbinom koja ih je zadesila, Nataša je rekla ne. Veliko NE! Hoću da se borim i hoću da se vratim na parket. Malo je bilo onih koji su verovali u to. Ali, Nataša je uspela. Heroina Srbija je za samo dve godine od stravične nesreće i gubitka dela noge, uspela u onome što je želela. U sredu 11. novembra 2015. godine odigrala je meč za Crvenu zvezdu protiv Studenta iz Niša i postigla je pet poena. 

Impresioniran ovim podvigom, oduševljen sam ujutro krenuo ka kiosku gde kupujem novine, uveren da će na svim naslovnim stranama biti devojka koja je ostvarila nemoguće. Devojka koja  bi u mnogim normalnijim zemljama bila tretirana u najmanju ruku kao legendarna Jovanka Orleanka. Naravno da sam pratio mnogobrojne svetske portale koje su ogromnu pažnju posvetili podvigu koji je napravila Nataša. I tako srećan stigoh do kioska a tamo šok. Jedino je „Sportski žurnal“ na naslovnoj strani imao Natašu. Čak je i „Sport“ odlučio da pažnju posveti Gordanu Petriću koji je pričao šta treba promeniti u Partizanu...

Ostale naslovne strane su bile kao što smo i navikli. Premijer je bio nosilac glavnih vesti. Ljudima kojima je država oduzela 20 odsto plate biće povećana za dva,tri odsto. Maksimalno četiri. Srebrenici ćemo da doniramo pet miliona evra jer smo uštedeli. Šešelj ratuje sa Sorajom i Šavijom, inače poznatim starletama... Kakva je situacija u Siriji, da li vode Rusi ili IDIL... Crna hronika kao iz noćne more, kao iz filmova „Strah u ulici Brestova“...Ko se pomirio na estradnoj sceni, da li je na Farmi bilo seksa ili ne...

Tužan sam krenuo na posao. Baš tužan. Devojka je za dve godina, uspela da napravi nešto neverovatno. Još uvek klinka, krenula je na utakmicu. Ostala je bez noge od kolena na dole. Za samo dve godine uspela, je da se vrati na parket i da odigrao utakmicu za Crvenu zvezdu.

„Kao da se ništa nije desilo. Iz Zvezde sam otišla u Đer, tamo se desilo šta se desilo, sada sam ponovo u crveno – belom dresu na parketu. Život sam vratila na početak“ rekla je Nataša Kovačević.

Nataša bi u normalnim zemljama trebalo da bude primer svim roditeljima, deca ti trebalo da se ugledaju na herorinu Natašu Kovačević a ne na... Neću imena da spominjem da ne bih ni na koji način ukaljao lik i delo devojke koja će ostati zlatnim slovima upisana u istoriji Srbije!!!