Smeha nikad dosta!

Atmosfera u Fudbalskom savezu Srbije je na vrhunskom nivou. Svi su srećni i zadovoljni. Kako i ne bi kada se uspesi kako reprezentativnog tako i klupskog fudbala smenjuju kao na filmskoj traci. U takvoj atmosferi kao što vam je poznato često sevaju šale i dosetke od kojih vam idu suze na oči od smeha. Jedna od takvih se desila na promocija novog selektora Srbije, iskusnog Holanđanina Dika Advokata. Još iskusniji predsednik Saveza (sa 75 godina najstariji u Evropi), Tomislav Karadžić je najavio da bi mogao da se kandiduje za još jedan mandat kada mu ovaj istekne 2016. godine. Odmah se oglasio i Zvezda Terzić koji se izjavio da FSS nije monarhija i da Karadžić ako hoće novi mandat mora na izbore. S obzirom da je ovo izrečeno na zvaničnoj promociji selektora Srbije, novinari su to objavili. E kako su samo glupi ispali. Pa Tole i Terza, su u stvari hteli samo da se našale, da sjajnu atmosferu iz Saveza prenesu i na naše medije, društvo u celini.

-Kako su se samo mediji upecali na moju šalu. Nisam hteo da provociram, samo sam želeo da izmamim neki osmeh, malo opustim atmosferu. Evo čitav dan čitam komentare. Baš su mi ulepšali dan. Urnebesni su. Pa šta je sa ovom zemljom? – zapitao se Tole i nastavio: - Čovek više ne može ni da se našali.

Čitam i ne verujem. Čovek koji je od 2008. godine na čelu Saveza i pod čijom komandom smo igrali samo na Svetskom prvenstvu 2010. godine nas uverava da najave novog mandata nije bilo spinovanje nego šala. I to na zvaničnoj promociji selektora koji bi morao, ponavljam morao da odvede Srbiju na Evropsko prvenstvo. Pa to bi bilo isto kao da premijer Aleksanadr Vučić izađe pred novinare posle sednice Vlade, saopšti da je smenjen ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, pa 24 časa kasnije sa suzama u očima od smeha, saopšti da je samo hteo da se našali, jer su stručnjaci odavno ustanovili da smeh produžava život.

I tako, „nasmejan“, posle „sjajne šale“ nastavih da pratim šta Karadžić stvarno misli.

-Ja sam hteo da napustim mesto predsednika i pre isteka mandata. Ali sada ne mogu.

Zašto? Ostah u čudu. Stiže objašnjenje:

-Previše sam enegrije uložio da na čelo reprezentacije dovedem prvoklasnog stručnjaka. Kada bih sada napustio Savez to bi odavalo utisak da smo nestabilni. To ne smem da dozvolim. Sada nam treba mir, stabilnost i velika podrška.

Živi bili pa videli. Uveren sam da će Karadžić, ukoliko Advokat sa našim momcima stigne do Evropskog prvenstva u Francuskoj, sigurno istaći kandidaturu za novi mandat. Zašto? Pa zato što je uložio energiju da dovede Advokata. Zato što je napravio pozitivnu atmosferu. Zato što je ostvario rezultatski uspeh. Samim tim, logično se nameće zaključak da ne može da ode sa mesta predsednika, zbog stabilnosti. Ne daj bože da neko pomisli da su nam reprezentativni fudbal i klupski na klimavim nogama. 

Pored toga, ja i dalje verujem da će se Tole kandidovati i ako ne odemo na Evropsko prvenstvo. Kako? Jednostavno.

Smeniće Advokata. S obzirom da ćemo tada imati iskusan tim, trebaće nam mlad stručnjak zarad „dobitne kombinacije“. Pozvaće čelnike UEFA, oni će mu predložiti nekog mladog stranca. Ne daj bože nekog našeg stručnjaka.  Karadžić će uložiti mnogo energije, pregovori će uroditi plodom, a onda slede nove pošalice na promociji pred kvalifikacije za Svetsko prvenstvo.

Dan ranije, jedan od najstarijih i najuglednijih listova u regionu „Politika“ je na naslovnoj strani propratila dešavanja u sukobu između Izraela i Hamasa u pojasu Gaze, gde broj žrvata raste iz dana u dan. Procenjuje se da je do sada stradalo više od hiljadu Palestinaca i oko 50 vojnika Izraela. „Politika“ je postavila pitanje – Zašto se ne sme kritikovati Izrael, s obzirom da gotovo svi svetski mediji, doduše diskretno, smatraju da se na terenu događa prekomerna upotreba sile u kojoj strada ogroman broj nedužnih civila.  Samo 24 sata kasnije, oglasio se ambasador Izrela u Srbiji koji smatra da je tekst koji je pročitao najbizarniji od kako je stigao u Srbiju. Prema njegovim rečima, civili u Gazi stradaju jer ih Hamas koristi kao živi štit. Decidirano odbacuje stavove o ratnim zločinima u ovom delu sveta i smatra da je pravo svake demokratske zemlje da brani svoje najmilije kada im preti opasnost. Slaže se da u ratnim sukobima ima i kolateralnih žrtava, ali bože moj, pa rat je. E moj ambasodore, mi takvo pravo posle Prvog i Drugog svetskog rata nismo imali nikada. Pored toga i mi smo kao i Jevreji strašno stradali tokom sukoba sa nacistima, pa nismo dobili priliku da sačuvamo teritoriju koja nam je vekovima pripadala – Kosovo.  

 Naprotiv, bomdardovali su nas brutalno kao što vi sada bombardujete Gazu. I mi smo imali kolateralnih žrtava, a tokom NATO agresije je tvrđeno da u Srbiji koriste civile kao živi štit. Pacifista sam po opredeljenju i smatram da sukobi u Gazi moraju prestati, kao i u svim drugim delovima sveta. E sada, ako je Izrael reagovao na pacifistički tekst u „Politici“ kako li će tek reagovati na otvoreno pismo slavnog glumačkog para Penelope Kruz –Havijer Bardem, koji su sukobe u pojasu Gaze nazvali genocidom!

I za kraj jedna stvarno lepa vest. Uveren sam da ste čuli za badminton. Sport kojim su se rekreativno bavila sva deca iz perioda mog odrastanja. U međuvremenu, badminton je postao olimpijski sport, a mene je obradovala vest da je Srbija na Evropskom šampionatu u Varšavi osvojila prvu medalju u istoriji. Srebrnog odličja dokopao se Mladen Stanković. Sada će oni što prate samo fudbal reći, koga bre to zanima. 

Ali nemojte da ste na kraj srca. Tako ste pričali i za tekvondo, pa ste posle drhtali i navijali da Milica Mandić osvoji zlatnu medalju na Olimpijskim igrama....

Štap i šargarepa po navici!

Tresla se gora, rodio se miš. U stvari, Srbija je po ko zna koji put dobila takvu šamarčinu od Evrope da će nam obrazi brideti dugo. Ali navikli smo mi. Davno je prošlo vreme velikih ratova kada se većina zemalja EU izjašnjavala kao naš saveznik i iskreni prijatelj. Dugo očekivani izveštaj tužioca Euleksa Klinta Vilijamsona o trgovini organima na Kosovu, o legendarnoj, bolje reći monstruoznoj „Žutoj kući“ objavljeni su danas. Moram da budem iskren, tekst sam pročitao nekoliko puta neverujući u ono što čitam.  Vilijamson kojeg smo pre nekoliko dana dočekali u Beogradu sa maltene državnim počastima, saopštio je da je postojala trgovina organima na Kosovu, ali da je u pitanju „šačica“ slučajeva. Alo bre šačica!!!

-Kada kažem šačica mislim na manje od deset slučajeva. Moji podaci se u potpunosti slažu sa podacima koje je prikupio i Dik Marti. U svakom slučaju, očekujem da bi uskoro moglo da se podigne nekoliko optužnica protiv čelnika OVK. Ne isključujem mogućnost da u to bude uključena i trgovina organima, ali za sada nemamo dovoljno dokaza – reče „hrabri“ borac za ljudska prava Klint Vilijamson. Usput Klint je iskoristio priliku da pohvali Srbiju koja je sarađivala i nije ometala istragu, dok je na Kosovu trpeo velike pritiske, on i njegov tim, ali i svedoci. E baš ti hvala. Evo mi suza krenula na oko od sreće što si zadovoljan sa našom saradnjom.

Mada, realno gledano šta smo drugo mogli i da očekujemo. Mi kao „poznati negativci“ u Evropi više ne znamo ni šta da uradimo pa da krenemo putem oporavka. Kada smo nastojali da zaštitimo Srbe u drugim republikama sada državama bili smo agresori, kada smo hteli da odbranimo Kosovo, bili smo vandali koji zlostavljaju sirote Kosovare, koji samo žele svoje samostalno parče zemlje. Onda je ogroman broj Srba završio u Hagu gde im je suđeno za sve i svašta, a sve u režiji Karle Del Ponte. Sećeta se nje, zar ne. E ona je kada joj je istekao mandat, iznenada odlučila da se opošteni, pa je umesto sumanutog ganjanja Srba, odlučila da objavi knjigu „Lov“ koja je i pokrenula istragu o zločinima koje je činila OVK. Međutim, sada se ispostavi da su borci OVK med i mleko. Na ranu da ih priviješ. Sve sam borac za slobodu i vladavinu prava. Ajde sada malo što zastrašuju svedoke i što su uzeli „šačicu“ organa radi ličnog bogaćenja, što su ruinirali većinu srpskih svetinja i manstira na Kosovu, pa šta sad. Niko nije savršen. 

S druge strane proruski borci u Donjecku koji imaju iste zahteve kao i nekada OVK, su teroristi. Da čovek ne poveruje!

Ali nama ne daju mira. U sred novog „hladnog rata“, sukoba između Zapada i Rusije, našla se verovali ili ne Srbija. Većina zemalja, doduše za sada između redova, traži od nas da se opredelimo ili Evropa ili Rusija. Od nas se očekuje da uvedemo sankcije Rusiji!? Pa to bre stvarno nije normalno. Ljudi ajde nas malo ostavite na miru da živnemo. Pa jel moguće da od stava Srbije zavisi budućnost ratnih sukoba u Ukrajini, koja doduše neodoljivo podseća na ono što se dešavalo u našem regionu. Scenario je gotovo identičan, drugi glumci su na sceni, a cilj naravno isti – ostvarivanje geopolitičkog interesa velikih sila. Svaki dan čekam da nam neko stavi ultimatum: ili Izrael ili Hamas. Odlučite se ili...

Obrni – okreni, jedino gde nam velike sile ne mogu ništa i gde možemo da pokažemo koliko vredimo i da ih pobedimo je za sada sportski teren. Dobro, preterao sam. Sjajni smo u nauci, kulturi, umetnosti, muzici, filmu, fotogtafiji... Nekako ispade u svemu kreativnom, ali na žalost teško je u nemaštini biti kreativan, ali mi se borimo kao lavovi. Naša U19 reprezentacija u fudbalu je uz sijaset problema stigla do polufinale Evropskog prvenstva i plasmana na Svetsko koje se dogodine igra na Novom Zelandu. Žao mi je bilo kada su na penale ispali od Portugala, pre svega zbog njihove tuge i suza. S druge strane, stvarno jedva čekam Svetsko prvenstvo i nadam se da ćemo na Novi Zeland otići u kompletnom sastavu, s obzirom da od legendarne čilenske generacije nismo videli Mondijal. Istovremeno, zamislih se, kako je moguće da većina klinaca iako ima samo 19 godina već igra u stranim klubovima, a nisu se naigrali na našim terenima. Odgovor mi je stigao ujutro u vidu razgovora Ljubiše Tumbakovića za „Sportski žurnal“.

-Kada sam pristao da budem sportski direktor Partizana, bilo mi je jasno da ne raspolažem sredstvima za neka velika pojačanja. Želeo sam da se okrenemo radu sa našom decom, sa našom školom koja svake godina lansira bar jednog talentovanog momka. Ideja mi je bila da upravo tim klincima povećamo primanja kako bi ostali u Srbiji kako bi se stvorila okosnica tima za velika dela. Nisam uspeo u tome.

Eto odgovara. Talentovana deca koja u našim klubovima ne dobijaju ni stipendije, koja greju klupu neafirmisanim strancima iz Južne Amerike, koju često izbacuju iz stanova zbog neplaćenih kirija, čekaju prvu priliku za beg preko grane. A tamo šta im bog da. Oni jesu talentovani ali su ipak deca u svetu surovog profesionalizma u kojem nema vremena da se sačeka da neko sazri.

U međuvremenu sam saznao da Fudbalski savez Srbije nije monarhija, a da Crvenom zvezdom nikada neće rukovoditi navijači! Ovo nam je objasnio Zvezdan Terzić. Čelnik Zvezde i FSS, je naglasio da se Tomislav Karadžić šalio kada je rekao da će se ponovo kandidovati za mesto predsednika 2016. godine kada su zakazani izbori, a da je pregovore sa Bosančićem, bivšim igračem Partizana sproveo u duelu zato što su se navijači, koji nikada neće rukovoditi Zvezdom, izjasnili kao neutralni. Da je bilo suprotno i da su rekli da neće Bosančića u crveno – belom dresu, sve bi bilo stopirano. A to se zove autoritet pred navijačima?!

A onda se oduševih činjenicom da su gotovo svi portali u Srbiji objavali vest da je RTS uspeo da obezbedi prenos utakmice iz Bugarske u kvalifikacijama za Ligu šampiona između Ludogoreca i Partizana. S obzirom da meč počinje u 20.00 časova smatram da bi bilo korektno da tokom čitave utakmice u dnu ekrana ide krol sa informacijom da se jedna epizoda „Srećnih ljudi“ pomera za 24 sata.

I na kraju divna slika iz SAD. Nije politika u pitanju, naravno. Liverpul je kao i mnogo vrhunskih klubova iz Evrope na turneji u Americi, a šta znači vernost klubu pokazuje odnos navijača prema legendarnom Stivenu Džerardu.  Mogao je za sve ove godine da bira klub gde će nastaviti karijeru. Ali ne. On voli Liverpul, a Liverpul njega (vidi link)

https://www.youtube.com/watch?v=nS2QqSQbjOQ&feature=player_embedded

Vaterpolo monarhija!

Na današnji dan pre tačno 100 godina Austrougarska monarhija je objavila rat Srbiji. Posle pet godina možda i najkrvavijih sukoba u Evropi, naša zemlja je imala više od milion žrtava. Procenjuje se da je poginulo više od dve trećine stanovništa Srbije, od čega čak 60% muške populacije. Simbolično, naša Vlada će danas zasedati u Nišu a jedna od najzanimljivijih tema biće smena, kako je najavljeno oko 90% direktora javnih preduzeća. Po ko zna koji put se najavljuje depolitizacija menadžerskih funkcija i dovođenje istaknutih stručnjaka na rukovodeće pozicije Kompanija od kojih zavisi budućnost naše zemlje. I dok se mediji bave analizom ko leti, a ko ostaje na funkciji, mene muči misao, da li je zaista na današnji dan trebalo organizovati ovakvu sednicu Vlade. Zar nismo mogli da osmislimo nešto dostojanstveno, neki način da se svi zajedno setimo žrtava i junaka Prvog svetskog rata.

Pade mi na pamet i misao da smo u tom periodu, kao i posle Drugog svetskog rata, širom planete imali prijatelje koji su veličali našu hrabrost i odlučnost da se žrtvujemo zbog viših interesa i ciljeva. Posle su gotovo svi ti prijatelji okrenuli ćurak pa su nas u akciji „Milosrdni anđeo“ brutalno bombardovali od 24. marta do 10. juna 1999. godine. I to sve za naše dobro, zarad uvođenja demokratije. Da situacija bude još luđa, NATO je posle demantovao da se akcija zvala „Milosrdni anđeo“. Tvrdili su da je u pitanju propaganda Slobodana Miloševića. Prema njihovim inforormacijama akcija se zvala „Plemeniti nakovanj“. Brate mili. Da čovek ne poveruje, kakvi ljudi. Nikada, ali nikada, našim „prijateljima“ iz Prvog i Drugog svetskog rata nije ni palo na pamet da nam se na neki inačin izvine za oko 3 hiljade poginulih i 5 hiljada ranjenih. Sada nas ponovo zovu da se „družimo“ u Evropskoj uniji, ali pre toga moramo da ispunimo mnoštvo zahteva i zahteva da bi dobili priliku da se ponovo „igramo“ sa njima. A mi kao mala deca jedva čekamo da se sretnemo sa starim drugarima pa da raspalimo lastiš ili da odigramo partiju klikera...

I dok većina ljudi veruje da će ponovo biti po principu „sjaši Kurta da uzjaši Murta“, pažnju sa ovog kako iz naše Vlade najavljuju istorijskog događaja, na koji su svi članovi vlade krenuli autobusom (alo bre koga to zanima) skrenuli su vaterpolisti. Istinski heroji ove države. Uspeli su u jednom od centara bivše Austrougarske monarhije, Budmpešti, da pregaze u finalu domaćina Evropskog šampionata i da onako iz srca otpevaju „Bože pravde“ na pobednikom postolju. Ujuru, kada sam krenuo na posao, ostao sam u još većem šoku. Na naslovnim stranama većine medija su slike direktora javnih preduzaća kojima preti smena, a o uspehu vaterpolista možete da čitate na poslednjim stranama. 

Po ko zna koji put se dešava da ne poštujemo sebe, a samim tim i drugi nas daleko manje cene. Slažem se da vaterpolo ne može da se poredi sa fudbalom kada je popularnost i medijska pažnja u pitanju. Ali ljudi moji, pa mi smo u fudbalu neka srednja klasa, ako smo i to, a u ovom iscrpljujućem sportu, koji je uz fudbal najstariji kolektivni sport na Olimpijskim igrama, smo velesila. Zašto bre volimo da patimo u onome što nemamo, umesto da uživamo u onome što nam stoji ispred nosa i u čemu smo cenjeni i poštovani.

Naši momci su odigrali kao kraljevi u finalu. Pred više od osam hiljada, uglavnom neprijateljski raspoloženih navijača (karte rasprodate još u januaru), uverenih da će njihovi vaterpolisti posle 15 godina stići do trona, održali su pravu lekciju Mađarima, inače aktuelnim svetskim šampionima. Na našu veliku radost, pitanje pobednika se nije postavljalo ni jednog trenutka jer je sredinom druge četvrtine na semaforu pisalo 6:1. Bio je to trenutak kada smo već mogli da slavimo i sa nestrpljenjem sačekamo naše momke koji su iz sveg glasa pevali „Bože pravde“. Simbolično ili ne, ali srpska himna i srpska zastava su bili u centru pažnje bivše Austrougraske monarhije, dan pre objave i početka Prvog svetskog rata. Kako to i dolikuje, našim vaterpolistima je organizovan svečani doček, sa sve TV prenosom. To je OK. Ali nije to suština. Ako želimo da ostanemo na vrhu u ovom, kao i u drugim manje atraktivnim sportovima u odnosu na fudbal, moramo da ulažemo u te sportove, a ne da ih se setimo samo kada ostvare ogroman uspeh pa da se slikamo sa osvajačima odličja, zarad ličnih interesa. Kako je moguće da malo ljudi shvata da je svaka medalja na evropskom i svetskom nivou, bez obzira na ime sporta, ogromna promocija Srbije kao države.

-Pokazali ste karakter koji odlslikava naš narod. Pokazali ste da grdno greši onaj ko nas potceni. Već posle 2:0 bilo je jasno da idete do trona. Predsednik Mađarske mi je čestitao već na poluvremenu. Naš zadatak je da Vas spremimo za ono što Vas očekuje za dve godine – reče predsednik Srbije Tomislav Nikolić, a za dve godine je Evropsko prvenstvo u Srbiji.

I dok mediji sa nestrpljenjem očekuju početak, kako je nazvana „svečana sednica“ Vlade, na kojoj bi valjda u skladu sa nazivom trebalo da se izvrši seča direktora, jedna, rekao bi još uvek normalna grupacija našeg narode, gde uključujem i sebe, sa nestrpljenjem iščekuje polufinale Evropskog prvenstva u fudbalu za igrače do 19 godina. U pitanju su momci koji imaju ogroman potencijal i talenat. Koji znaju kako se bori za dres sa državnim grbom i šta on znači. Već su izborili plasman na Svetsko prvenstvo koje se naredne godine igra na Novom Zelendu, pa večeras relativno mirno čekaju duel sa favorizovanim Portugalom, jer jednostavno nemaju šta da izgube jer su već napravili veliki uspeh.

Što bi rekli ljubitelji fudbala i sporta u Srbiji: „U boj krenite junaci svi“, pa šta bude.

I dok su nebom Srbije sevale munje i gromovi u glavni grad je stigao Dik Advokat. Dan kasnije kako i dolikuje organizovana je promocija. Gde? Pa u kući fudbala u Staroj Pazovi. Advokat me ja zadovoljio izjavom da je plasman na Evropsko prvenstvo primarni cilj i da alibi ne postoji. Naglasio je da u Srbiju nije došao zbog novca, nego zbog toga što je gledajući kasete shvatio da je u pitanju talentovan tim, da po njegovom mišljenju trenutno nije sposoban da igra na rezultat, ali da veruje da može da reši taj problem koji je uvideo. Istovremeno, pres konferenciju je iskoristio i predsednik FSS, Tomislav Karadžić, koji je na tok funkciji od 2008. Godine. Podećanja radi, od tada pa do danas, igrali smo samo na Svetskom prvenstvu 2010. godine. Naš predsednik je najavio da će se kandidaovati i za novi mandat, iako je pre izvesnog vremena tvrdio da se sigurno povlači iz fudbala. Baš sam se iznenadio! Usput je pohvalio Sinišu Mihajlovića što je formirao mlad i talentovan tim, i Ljubinka Drulovića koji je uradio sve što se od njega tražilo i očekivalo?!

I taman kada sam planirao da završim ovaj tekst i odem da pratim polufinale Evropskog šampionata u fudbalu za momke do 19 godina, na nekada respektabilnoj TV stanici se pojavio razgovor sa Severinom.  Posle serije fotografija na kojima je popularna Seve više gola nego ubečena, sazhan da je ona u stvari preteča Selfi fotografija. Naime, pre izvesnog vremena, je odlučila da se slika na plaži, pa je istu tu sliku poslala ljudima iz svog kluba ljubitelja. Oni je pozvaše pa je upitaše, kako da naslove fotografiju. Seve je dugo razmišljala pa smislila da je potpišu kao auto portret.

Iz toga je nastao Selfi. E blago nama. Ne znam ni kako smo do sada živeli bez njega. Hvala ti Seve!

Samo sport Srbiju spašava!

"Zašto ljudi ne razmisle kolko je nama teško, koliko nam znače uspesi, koliko smo mi iskren i pravičan narod i koliko se borimo za našu zemlju, koja nam je pružila samo našu porodicu i parče zemlje ispod neba! Neki ljudi nikada neće shvatiti koliko sebe dajemo za svoju zemlju, koliko se žrtvujemo i koliko je volimo, ne samo nju nego i ljude u njoj. U trenutku kad ovo pišem mnogo mi je teško i najradije bih zaplakao ovako ponosan na sebe i moje drugare, moju ekipu koja je dala sve od sebe i na kraju izašla sa terena uplakana, uvređena!! Neke stvari se ne mogu stvoriti i kupiti, sa ovim se jednostavno rodite. To je ta hemija, osećamo se svi isto, uvređeni smo, ali izlazimo iz ovog još jači i uzdignute glave. Kao pobednici. Jer... mi smo rođeni takvi, SRCE nam je takvo!".

Siguran sam da se pitate o čemu se radi? U pitanju je emotivna izjava Danila Pantića ( na slici), igrača Partizana i reprezentativca Srbije do 19 godina, posle poraza od Nemačke, a uoči meča odluke sa Bugarima na Evropskom prvenstvu. Za razliku od naših klinaca i jedne sjajne generacije koja je bila svesna šta znači meč sa Bugarima, situacija u Srbiji, a posebno u našem Savezu, daleko je bila od osećanja mladog Pantića i njegovih drugara. Uoči meča u kojem je pobeda donosila plasman u polufinale i što je mnogo važnije mesto na Svetskom prvenstvu koje se naredne godine igra na Novom Zelandu, mi smo se bavili novim selektorom Srbije. Saznali smo da su “tajni” pregovori vođeni u Švajcarskoj. Da je Dik Advokat veliki prijatelj sa Vladimirom Putinom?! Da Holanđanin stiže u nedelju, da će mesečno dobijati oko 30 hiljada evra i plus 350 hiljada ako izbori plasman u Francusku. Niko, ali baš niko iz Saveza nije reagovao na činjenicu da je Partizan uoči meča generacije vratio kući Andriju Živkovića, jednog od najboljih igrača naše reprezentacije, kako bi igrao za Partizan protiv Ludogoreca u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Danas bi trebalo da se vrati i pomenuti Danilo Pantić, iako nas čeka polufinale sa Portugalom.

 

Ne znam da li se slažete, ali u svim normalnim zemljama je reprezentacija svetinja i uvek je bila iznad klupskih interesa. Pored toga, mi se ponašamo kao da se uspesi na reprezentativnom i klupskom nivou smenjuju kao na filmskoj traci. Šta sad, jedno Evropsko ili Svetsko prvenstvo, više manje, nije bitno. Dobro, slažem se mi nikada nismo ni bili normalna zemlja, ali moramo da težimo da to postanemo.Umesto da svi stanemo iza pulena Veljka Paunovića, mi im sami postavljamo prepreke. Ali, momci su pokazali od kakvog su materijala satkani. Iako u timu nije bilo kapitena Maksimovića koji je dobio crveni karton protiv Nemaca na pravdi boga. Iako u timu nije bilo Živkovića koji je sigurno drhtao čitavim tokom meča, Srbija je golom  Mandića (vidi link) u 90. minutu stigla do pobede. Generacija sjajnih momaka je ostvarila san. Igraće na Svetskom prvenstvu, igraće u polufinalu protiv, sudeći po prikazanom, najvećeg favorite za osvajanje titule, selekcije Portugala.

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=G2E3t_R93qI

Posle ovog trijumfa, selektor naše selekcije Veljko Paunović bi morao brže bolje da nađe neki novi angažman. Ne Veljko, nemoj da čekaš razgovor sa ljudima iz Saveza.Potapšaćete po ramenu i reći će ti da si super odradio posao i da nemaš razloga za brigu. Seti se Veljko, kako je prošao Ljubinko Drulović koji je pre dve godine postao šampion Evrope sa igračima do 19 godina. Postavili su ga na mesto v.d. selektora, a onda ga se odrekli preko noći. Ne bi me iznenadilo da su čelnici Saveza,  odmah posle meča, zvali drugare iz UEFA da ih pitaju imaju li nekog iskusnog stručnjaka za Svetsko prvenstvo na Novom Zelandu, kako bi napravili “dobitnu kombinaciju”. Šta je dobitna kombinacija? Pa mlad tim i iskusan trener kojeg preporuči UEFA. Da su mislili da ti pomognu, stavili bi veto na zahtev Partizana i ne bi dozvolili crno-belima da ti uzmu Živkovića pre meča odluke. Ako ja nisam lud, a mislim da nisam, Savez bi morao da bude iznad klubova. Dobro, morao bi da smo normalna zemlja, a nismo!

"Kad Nemci daju gol u zaostavnom vremenu, onda je to zato što imaju mentalitet, zato što igraju do kraja, što imaju karakter, i tako dalje. Kad mi Srbi damo gol u 90-om, onda je to "jedva", "sreća", "provukli se", "slabi ovi, oni"... Cenimo sebe pa će nas i drugi ceniti više. Omladinci zasluženo u polufinalu, čestitke igračima - pokazali ste da imate mu**", poručio je Kosanović, savetnik selektora Veljka Paunovića na društvenim mrežama.

Već sam pisao da počinjem da sumnjam u onu staru “da sreća prati hrabre”. Naši klinci su nadigrali Ukrajinu a bilo je 1:1. Nadigrali su i Nemce a bilo je 2:2. Dok sam kao lud gledao u ekran kompjutera, pritiskajući kao da mi od života zavisi dugme F5 za refrešovanje, pomislio sam da bi bila velika nepravda da ne postignemo gol. Na kraju, fortuna je ipak pogledala naše momke. Sreća ipak prati hrabre. Usput, hteo sam u jednom trenutku da napravim neki vid apela da niko, ali niko ne plaća TV pretplatu RTS-u. Pa zar je moguće da niste u stanju da obezbedite TV prenos ovog meča. Posle sam se malo smirio, jer su na Eurosportu, saopštili da na stadionu na kojem je odigrana utakmica nema uslova za TV prenos. OK. Ali i dalje mislim da je plaćanje TV pretplate RTS-u čista budalaština. Odvojite 600 dinara da bi gledali stare serije do besvesti : “Bolji život”, “Potraga za blagom”, “Otpisane”… Dobro, “Otpisani” su OK.

Iskusni Kosanović reče u izjavi da moramo da cenimo sebe da bi nas drugi cenili. Čovek je u pravu. Sve normalne zemlje, što mi nismo, cene svoje uspehe. Ne da ih cene nego ih veličaju gde god stignu. Nema veze da li je u pitanju mačevanje, kriket, hokej na travi, biciklizam, rvanje, dizanje tegova… Uspeh je uspeh. E mi nismo takvi. Mi smo nacija koja pati što ne može da bude najbolja u fudbalu, a svere gde smo cenjeni širom planete nama nisu važne. Ni sam ne znam koliko sam puta u proteklih mesec, do dva dana čuo stavove tipa: “koga bre zanima vaterpolo”, “to je sport koji se igra u desetak zemalja”…

Da smo normalna zemlja a nismo, sportovi u kojima smo uspešni a ima ih mnogo, bi bili u centru pažnje. Svi koji su gledali okršaj sa Crnom Gorom u polufinalu vaterpolo Evropskog prvenstva u Mađarskoj znaju zašto. Gubili su naši momci sa 5:1, 8:4. Da je fudbal u pitanju, poučen dugogodišnjim iskustvom, prebacio bi na neki film, ali kada su vaterpolisti u pitanju verovao sam da nije gotovo. Znam da se u tom trenutku u meni probudio utopista, ali ni ovoga puta me “delfini” nisu razočarali. Borili su se za dres, bolje reći kapicu sa državnim grbom do poslednjih atoma snage. Uspeli su da se vrate u meč, uspeli su da pobede sa 10:9. U pitanju je meč koji će ući u anale evropskog vaterpola, a nas to ne zanima. U stvari, zanima nas na neki drugi način. Kada se vaterpolisti koji su ovog leta osvojili Svetsku ligu, izborili plasman na Svetsko prvenstvo i u džepu imaju srebrnu medalju sa Evropskog prvenstva, vrate u Beograd, dočekaće ih naši političari željni medijske afirmacije. Slikaće se sa istinskim junacima, obećaće kule i gradove, veliku podršku, a posle toga će ih zaboraviti. Kao da nisu ni postojali. Usput, posle meča me uhvatila neka mala tuga. Naglašav da pričam samo sa sportske tačke gledišta. Da li je moguće, da je zbog ličnih interesa pojedinaca dozvoljeno da se rasture Crna Gora i Srbija. Svi normalni se slažu sa stavom da je to jedan narod. I sada umesto da zajedno osvajamo medalje mi se kao gladojitari u arena borimo jedni protiv drugih. Usput, siguram sam da bi i već toliko puta pominjani Dik Advokat mnogo više voleo da smo ostali zajedno, bila bi to selekcija kadra za velika dela, na velikim takmičenjima. Opet se vraćamo na priču o tome da bi sve bilo bolje da smo normalni, ali na žalost nismo?

Da nisam u zabludi, najbolje govori podatak da je na prošlim Olimpijskim igrama zlatnu medalju sa suzama u očima osvojila Milica Mandić. Sport se zove tekvondo. Do tog trenutka, budite sigurni da je vrlo mali broj ludi u Srbiji znao da se mi uopšte bavimo ovim sportom, a kamoli da imamo devojku spremnu da stigne do trona i sa suzama u očima peva himnu. Svi smo tada bili ponosni. Tek posle toga u medijima su počeli da prate rezultate i u ovom sportu. Ovakvih primera ima miliona, što je još jedna u nizu potvrda da nismo normalna zemlja.

 

Suština je da nas niko neće ceniti ako ne cenimo sebe. Umesto da trošimo vreme analizirajući koliko je Dik Advokat blizak prijatelj sa Vladimirom Putinom, morali bi da se bavimo našim uspesima a ima ih mnogo. Jedino ih mi ne vidimo. Bolje reći, koga bre zanimaju košarka, vaterpolo, odbojka, veslanje, tekvodno, kajak i kanu, streljaštvo, pa čak I fudbal ako su u pitanju mlađe selekcije…

Možda će zvučati čudno, ali stvarno stižem do zaključka da mi jednostavno volimo da patimo!