Ko ne skače ni Slovenac!

Ko ne skače ni Slovenac – orilo se Beogradom sada već daleke 2005. godine, kada je naša zemlja, tada Srbija i Crna Gora, bila domaćin Evropskog prvenstva u košarci. U tom periodu je sklopljena „neprirodna“ koalicija između Slovenaca i Beograda. Pomno sam pratio ovaj šampionat i još uvek se sa osmehom setim ujedinjena naših i slovenačkih navijača koji su bili pravi hit na šampionatu. Kada je naša selekcija šokantno ispala u osmini finala, svi smo navijali za Slovence. Imali su sjajnu ekipu i činilo se da mogu do zlata. Ali njih je zaustavio legendarni Nemac Dirk Novicki u četvrtfinalu. Od tada pa do danas, prava armija turista iz Slovenije nema nikakvu dilemu gde će provesti novogodišnje praznike. Restorani, kafane, noćni klubovi i splavovi širom Beograda raširenih ruku čekaju goste i veselo pevuše: Ko ne skače ni Slovenac. Ova pesma je u međuvremenu postala hit među navijačima širom Slovenije (vidi link).

https://www.youtube.com/watch?v=jNrkfL13oiA

Ništa se na sreću Slovenaca ne menja ni ove godine. Tačno je da je i njih pogodila svetska ekonomska kriza. Zato se i zove svetska, ali standard mladih u Sloveniji im omogućava da se kod nas provedu vrhunski. Usput, iz godine u godinu na pamet im padaju sve bolje ideje, pa su ovoga puta, njih oko 500, u glavni grad Srbije stigli „Disko vozom“. Naglasili su da su se dobro zagrejali i da su spremni za lud provod u Beogradu, o kojem su slušali od starijih. Na stanici su ih dočekali trubači. Mi smo pokušavali da pariramo, pa je dosta građana naše zemlje imalo priliku da poseti termalne banje po kojima je Slovenija poznata širom Evrope. Jedan od popularnih portala u našoj zemlji je napravio anketu gde će Srbi slaviti Novu godinu. Više od 50% će ostati kući sa porodicom, 30% takođe ostaje kući ali sa prijateljima, svega 10% ide u noćni provod, a isti procenat građana će uspeti da izdvoji neka sredstva za putovanje. Da li ovi parametri pokazuju da smo se mi umorili od ludog noćnog provoda, da su nas smorila putovanja, ili nas je ubila kriza i brutalne mere štednje? Trebalo bi napraviti novu anketu, ali se odgovor naslućuje. Zar ne?

Iako je do „najluđe noći“ ostalo nešto više od 24 sata u Beogradu se ne nazire ni e od euforije. Grad je okićen, ali u razgovoru sa dosta prijatelja složili smo se da nije to ono blistavilo koje smo nekada imali priliku da gledamo. Usput, vreme se promenilo preko noći pa smo sa plus 10 gotovo preko noći stigli na minus 10. Zarobljeni smo u snegu koji nas je ponovo kao i svake godine iznenadio! Letimičan pogled na lica građana, jasno vam ukazuje na priličnu dozu zabrinutosti. Zato se baš radujem što su stigli Slovenci. Možda nas razmrdaju, oraspolože nas, donesu dozu neophodne pozitvne energije. Možda  u saradnji sa našim tinejdžerima koji isključivo razmišljaju o ljubavi i školi (što je i normalno) naprave prazničnu atmosferu i u Srbiji, suočenoj sa žestokim merama štednje, obećanjima o novim investicijama, boljem životu za neke dve - tri godine...

Uspavani su i mediji u Srbiji. Kada smo bili mali, najava novogodišnjeg progama je trajala bar deset dana. Pravili smo raspored šta bi od filmova trebalo pogledati, procenjivali koje imao bolji humoristički i muzički program. Sada, uoči „najluđe noći“ pratimo brutalne okršaje i svađe u Skupštini, čitamo u borbi protiv elitne prostitucije, čekamo rekonstrukciju Vlade i spašavanje posrnulih preduzeća.

Sa verom u bolje sutra, srećna Nova godina, ili ako više volite -  Ko ne skače ni Slovenac!

Or(a)o pao!

Iskreno sumnjam da ima mnogo ljudi u našoj zemlji i regionu koji nisu gledali kultni film „Balkanski špijun“. Maestralna ostvarenja Bate Todorovića, Danila Bate Stojkovića, Mire Banjac i Sonje Savić dovodili su nas do suza od smeha. Bilo je to lepo vreme našeg filma i našeg glumišta. Teško se opredeliti koja je scena iz ovog filma, najupečatljivija, ali u ovom trenutku biram deo kada  Ilija Čvorović (Danilo Bata Stojković) razgovora sa bratom dok prati Boru Todorovića. Braća koriste motorole a da ih ne bi otkrili komuniciraju na način: „Sokol zove orla“. U jednom trenutku, Stojković pada i šalje poruku: „orao pao“ (vidi link).

https://www.youtube.com/watch?v=PLofZstceDg

U međuvremenu, orao je stvarno pao. Na svim naslovnim stranama naših medija ključna vest je da je uhapšena Milica Živanović poznatija kao Mimi Oro. Po opredeljenju starleta, lišena je slobode zbog prostitucije zajedno sa nekoliko drugarica. Usput, slobode je lišen i momak koji se vodi kao ključni igrač, kada je reč o elitnoj prostituciji u našoj zemlji. Mediji u saradnji sa policijom, navode da su kod njega pronađene eksel tabele sa imenima prostitutki sa jedne strane, dužnika i klijenata sa druge, uz analizu radnog učinka. Jednom rečju, čovek je pravi profesionalac. E sada sledi drama. S obzirom da na žalost naših starleta i građana koji vole da plate za sex, kod nas prostitucija nije legalizovana, to se vodi kao siva ekonomija. A upravo je siva ekonimoja proglašena kao jedan od ključnih problema na putu ka napretku Srbije ka EU. Obični građani, koji nemaju 200 evra, koliko je navedeno da košta veče sa Mimi Oro, pitaju se, ko su bili klijenti? Mediji tvrde da su u pitanju uspešni sportisti, političari i biznismeni. 

Narod čita novine i portale i nada se da će kao u španskim i turskim serija, sada uslediti objavljivanje imena koja su koristila usluge ne samo Mimi Oro, nego i mnogih drugi estradnih zvezda, koje trenutno nisu iza rešetaka, ali drhte od straha da se njihova imena ne pojave na naslovnim stranama. Uveren sam da će Mimi Oro biti jedina žrtva sive ekonomije u Srbiji. Nikome nije u interesu da ruši biznis koji ljudima sa parama pruža mogućnost da se malo opuste.  Obzirom da je u pitanju najstariji zanat, smatram da bi prostituciju trebalo legalizovati. Em bi stralete imale zvaničan posao, em bi se plaćao porez na usluge. Što bi rekao naš narod, svi srećni! I dok ne puste Mimi na slobodu, a to će se desiti verovatno jako brzo uživajte u njenoj umetničkoj duši i tizeru za novi spot uz pesmu “Tron” (vidi link).

https://www.youtube.com/watch?v=QY7Q1aawVog

Sreo sam danas jednog od najdražih mi komšija. Njemu je sin pre izvesnog vremena otišao u SAD, trbuhom za kruhom. Deluje malo tužno, a na pitanje kako je komšija, odgovara:

-Ma dobro. Borimo se, ali mi sin baš nedostaje.

-Ajde komšija, pa ipak je u SAD, bolje mu je tamo nego ovde. Gde bi našao posao, od čega bi živeo?

-Ma znam da nije lako. Ali boli me što sin mora da mi ode u SAD da bi imao od čega da živi. Usput, kada se čujemo, on mi kaže, ajde ćale opusti se, šta da se radi, ovde mi je bolje nego u Srbiji. Lako je bilo vama, to je bilo drugo vreme. Ali nije tako, svako vreme nosi svoje breme i svoje probleme. Nije ni namo bilo lako, a sada moramo da živimo sa činjenicom da su nam deca na drugom kontinentu da bi im bilo bolje. MI matori, kako vi to kažete, smo samo želeli da ostarimo sa svojom decom. Na žalost ne možemo. Opet se vraćamo na priču vreme i breme!

 

Vreme i breme!

Lutkarska predstava!

Izbori su završeni, a večiti rivali koji su i dalje brendovi po kojima je naša zemlja prepoznatljiva, su dobili predsednike. S obzirom da su mediji posvetili veliku pažnju izbornom procesu, građani Srbije su upoznati šta se dešavalo u Crvenoj zvezdi i Partizanu. S druge strane, spreman sam da se kladim u šta god hoćete, da samo jako mali broj ljudi zna ko su Svetozar Mijailović i Zoran Popović. Naravno da u vremenu svih mogućih savremenih tehonologija nije teško ustanoviti o kome se radi. Otvorite Google ukucate željena imena i za til čas saznate da je Mijailović već godinama u klubu a da je u periodu kada je Zvezda bila šampion Evrope bio predsednik Skupštine. Zoran Popović je od 2010. godine predsednik holding Kompanije „EMC Holding Beograd“ koja se bavi obradom mesa i mesnih proizvoda i uzgojem svinja. Samim timim velikom broju medija u Srbiji koji žive od afera i poluproverenih informacija, sve što se dešavalo tokom izbora dalo je za pravo da tvrde da je Svetozar Mijailović marioneta u rukama generalnog direktora Zvezde, Zvezdana Terzića, a Zoran Popović maironeta u rukama sive eminencije Partizana, Žarka Zečevića. Kažu da je u pitanju lutkarska predstava, da se ne uvrede ljudi koji se bave ovom zahtvenom umetnošću.

Kao što to uvek biva posle izbora, pobednici sa svojim timovima, najavljuju da će umesto krvi i suza, teći med i mleko. Pomno sam pratio izjave čelnih ljudi večitih rivala i iz dubine duše bih voleo da stvarno bude sve kao što su najavili. Rekli su da će pronaći način da se izbore sa milionskim dugovima od kojih se običnim građanima ledi krv u žilama. Doduše ni jedan od dvojice lidera nije prezentovao jasan plan kako će uspeti da se izbori sa problemom koji godinama unazad guši večite rivale. Najavili su normalizaciju odnosa između Zvezde i Partizana, obećali su znatno bolje rezultate pre svega u Evropi. Predsednik Partizana je otišao korak dalje pa je naglasio da je cilj učešće u Ligi šampiona svake godine. Slavodobitnici nisu ni pominjali privatizaciju, koja je po mišljenju svih relevantnih faktora iz sveta fudbala jedino rešenje za izlazak iz krize. Kako finansijske tako i rezultatske. To će verovatno biti iskorišćeno tokom narednog leta u slučaju da ponovo doživimo krah u kvalifikacijama za evropska takmičenja. Pomalo stidljivo je napomenuto da bi večiti rivali bili jako srećni u slučaju da dobiju pomoć od države na putu ka ozdravljenju, ali od toga neće biti ništa.

-Svi lažu da su za privatizaciju, a u stvari se svim silama bore protiv reformi u sportu. Promene ime stadiona i kažu evo je reforma, a mi svi treba da se pravimo blesavi. Država je pomažući klubove bacila pare u bunar. Džepovi su napunjeni, a klubovi propadaju. Sve dok je tako gledaćemo cirkus u Zvezdi i Partizanu– preneo je izjavu premijera Aleksandra Vučića portal Mondo.

Stiže nam Nova godina. Nije lepo da razmišljamo negativno. Hajde da se nadamo da ćemo 2016. čekati u daleko boljem raspoloženju. Čekaju nas Evropsko prvenstvo za igrače do 21 godine, koje će ujedno biti kvalifikaciono za Olimpijske igre u Brazilu. Svetsko prvenstvo za igrače do 19 godina na Novom Zelandu. Nastavak kvalifikacija za Evropsko prvenstvo koje se igra u Francuskoj. Znam da zvuči nerealno, ali hajde da budemo utopisti i da verujemo da ćemo uoči naredne godine maštati o uspehu naše reprezentacije na Olimpijskim igrama i Evropskom prvenstvu. Da ćemo se dičiti uspehom naših momaka na Novom Zelandu. Hajde da verujemo da će upravo izabrani predsednici Zvezde i Partizana sa svojim timovima ispuniti sva obećanja koja su dali. Da ćemo ponovo gledati večite rivale u duelima sa moćnim evropskim klubovima.

Nada umire poslednja, zar ne! Hajde da se nadamo! Nova godina je!

Brza pruga do Vrbasa

Brza pruga Beograd – Budimpešta će biti gotovo za dve godine. Niko ne treba da sumnja u to. Ne zbog nas i Mađara, nego zbog Kineza kojima je ta veza neophodna da bi mogli što jeftinije da plasiraju robu koja stiže u luku Pirej, koji su naši veliki prijatelji zakupili na 35 godina. Za one koje nemaju ideju da brzinom munje stignu do Mađarske, a voleli bi bar malo da se upoznaju sa lepotama Vojvodine i divnih gradića, predlažem prevoz automobilom. Ako vas nije volja da vozite može i autobus. Koristim priliku da u tom slučaju preporučim „Severtrans“ iako nisam dobio ni dinara za ovu reklamu. Subotičani su napravili dobar posao. Imaju kvalitetne autobuse, čisti su, nema gužve u njima, a ponašaju se kao Japanci kada je u pitanju red vožnje. Ako krećete iz Beograda put Vojvodine, u sklopu novih mera štednje koje je uvela Vlada, predlažem da izbegnete plaćanje nepotrebnih staničnih taksi nego da bus sačekate u Zemunu. Ali, morate da budete oprezni. Nikada ne znate  šta može da vas iznenadi.  

Krenuo sam za Vrbas. Ugodno uvaljen na jedan od zidića čekam da stigne moj omiljeni prevoznik iz Sombora. Kao i svaki normalan građanin ove zemlje pomno pratim građane koji prolaze pored mene ili čekaju gradski saobraćaj. Usput razmišljam o problemima koje treba rešiti. Iz raznoraznih misli prekinu me glas dvojice drugara koje kad vidite znate da su iz nekog kriminalnog miljea. Da li zbog dečije face, da li zbog frizure, da li zbog jakne sa kapuljačom koja na sebi ima krzno, ali ja sam im delovao kao dobitna kombinacija.

-Brate kako si? Jesi li doputovao ili putuješ? – upita me dečko kojeg ne bi ste želeli da vidite ni u najgorim snovima.

-Putujem – rekoh u čudu.

-Ako ideš put Vojvodine imamo ponudu za tebe. Vidi brate, mi imamo kola, dve-tri ulice iza ove zgrade, ali nam ne radi akumulator. Ako nas poguraš, pa automobil upali, vozimo te gde hoćeš.

Gledam ekipu i ne verujem šta pričaju. Razmišljao sam da zovnem policiju da se ova dva slučaja sklone sa ulice. Ipak, odlučih po običaju da budem diplomata. Lepo sam se zahvalio na ponudi i rekao da ipak čekam autobus. Desetak minuta sam ih pratio kako traže neku žrtvu da ih „pogura“. Da li su uspeli ili nisu ne znam, ali da na stanici pored pošte i Glavnoj ulici Zemun treba da bude bar jedan policajac ceo dan, nema nikakve dileme. Usput, da su mene odveli ulicu ili dve iza, uzeli mi ranac koji im je sigurno bio meta ostali bi u šoku kada bi shvatili da su se domogli samo platičnih kutija za pakovanje hrane.

Put prema Vrbasu lep i prijatan. Dok jezdimo asfaltom razmišljam o tome šta će nam brza pruga, ali ko nas pita. Usput pratim bilborde, koji polako počinju da me nerviraju jer na svakom delu puta vas pozivaju da kupujete u Disu. Kažu, kupićete više. Možda i hoćete, ali realno gledano nismo tako planirali život pre par godina. Verovali smo da idemo krupnim koracima napred. Umesto toga, sve je stalo, pa sada jurimo u Dis da bi smo uštedeli koji dinar u odnosu na kupovinu u ostalim radnjama. Iskreno, sve reklame koje je napravio Dis su po mom mišljenju jako loše, a ova poslednja me čak i nervira (vidi link).

https://www.youtube.com/watch?v=wufOSkBFkDk

U autobusu morate da pratite razgovor drugih ljudi, posebno ako su glasni. I tako, slušam razgovor između dve prijateljice telefonom. Ova koja sedi nedaleko od mene, priča kako ima dečka sa kojim je odlučila da živi do kraja života. On je otišao u inostranstvo i vratio se da organizuje venčanje. Pre toga, je devojku odveo do žene koja proriče sudbinu. Ona je bila surovo iskrena. Rekla je dečku da će živeti sam ceo život, a devojci da će se brzo udati za nekog bogatog Rusa. Dečko je odlučio da otkaže venčanje, a devojka je pitala drugaricu šta da radi? Brate mili, šta odgovoriti na ovo pitanje. 

Prolazimo pored diskoteke Kontrast nedaleko od Novog Sada. Mesto koje smo kao klinci često posećivali i koje je tokom stravičnog požara pre nekoliko godina odnelo nekoliko mladih života. Ono što je meni privuklo pažnju je ogroman grafit na zidovima ispred zatvorenog kluba – Glasajte za treću Srbiju!!! Da nije tužno bilo bi smešno. Evo nas i u Srbobranu. Gradić koji smo mi kao klinci obožavali. Hotel Elan je u našem periodu bio hit. Ni sam ne znam koliko smo putu dolazili u Elan da se dobro provedemo. Nedaleko od hotela je i košarkaško igralište, koje je pre dve decenije imalo staklene table na koševima. Tu su se vodili lokalni okršaji koji su za nas imali veličinu večitog derbija. Sada sve izgleda sablasno. Hotel ne radi već godinama, a košarkaški teren i dalje sija pod mesečinom. Sve deluje tužno, za sve nas koji znamo kako je to nekada davno izgledalo. Težak osećaj u grudima mi je malo popustio kada sam ugledao novogodišnju rasvetu u Srbobranu. Neko se baš potrudio a za urađeno zaslužuje sve čestitke. Hteo sam da slikam rasvetu i zamolio vozača da stane na sekund ako može, ali odgovor je bio očekivan:

-Da stanem da slikaš rasvetu? Vidi brate, da moraš u toalet pa da razumem, ali ovako stvarno dolazim do zaključka da me zajebavaš. Sledeća stanica je Vrbas pa se ti lepo vrati i slikaj dokle hoćeš!

I tako stigoh do Vrbasa. Grada koji je u periodu stare Jugoslavije bio industrijski centar. Ponosili smo se kao klinci Vitalom, Karneksom, Medelom... Naši roditelji su radili mnogo ali su znali za šta rade. Sada je sve promenjeno, ili ako više volite privatizovano. Otpušteno je nekoliko hiljada ljudi, a samim tim je i Vrbas izgubio energiju koju je imao. Bio je to grad u kojem su u potpunom skladu živeli starosedeoci i ljudi koji su posle kolonizacije stigli u Vojvodinu. Grad je svima koji su dolazili sa strane ostavljao utisak da su videli kombinaciju crnogorsko – hercegovačko – vojvođanskog stila. Ljudi pitomi, pravi domaćini. Na svakom koraku se nalazio neki lepo sređen kafić u kojem ste mogli da vidite mnogo prijatnih ljudi spremnih da u svakom trenutku ugoste ljude sa strane. Posle decenije koja je ostala iza nas i privatizacija, hodajući gradom kojeg volim iz dubine duše, primećujem da se jedina životna aktivnost događa u kladionicama kojih ima na svakom koraku. Većina je nikla baš na mestima na kojima smo nekada imali najbolje provode, na kojima smo se prvi put zaljubljivali.