Bolji u krevetu nego na terenu!

Nije valjao Petrović, nije Mihajlović. Otkaze su dobili Drulović i Advokat. U situaciji kada niko nije ni pomišljao da sedne na užarenu klupu državnog tima, čije su šanse za plasman na EP bile u domenu teorije, na takav potez se odlučio Radovan Ćurčić. A nije morao. Mogao je da kaže da želi da vodi mladu reprezentaciju na EP u Češkoj. Mladu reprezentaciju koja je u desetkovanom sastavu u baraž mečevima dobila velesilu kakva je Španija. Španiju čije su boje između ostalih branili Morata, Kutinjo...Nedugo zatim Veljko Paunović je generaciju U19 doveo do titule prvaka sveta. Bilo je to vreme kada ljubitelji fudbala nisu spavala zbog reprezentacije, a to je pravi raritet. Malo smo se zabrinuli kada smo videli da je proslava bila na splavovima, ali... ne treba sumnjati u junake zar ne!

Kvalifikacije, kada su seniori u pitanju su završene. Srbija ni treći put uzastopno neće igrati na nekom velikom takmičenju. Propustili smo dva Evropska i jedno Svetsko prvenstvo. Slede kvalifikacije za Mundijal, a ljubitelji fudbala se plaše da ne doživimo sudbinu Mađarske. Šta se njima desilo? Pa više od 40 godina su čekali da se nađu na velikom takmičenju. Tektonski poremaćaj izazvala je prijateljska utakmica sa Češkom. Da su znali šta će se desiti čelnici Saveza bi verovatno organizovali revijalni meč sa selekcijom novinara. Ovako posle ubedljivog poraza, optimizam koji se bazirao na pobedi nad Albanijom je pukao kao mehur od sapunice. Ćurčić je ponudio ostavku, odmah za njim i Milošević, Matić je rekao da neće više da igra, ako se nešto ne promeni. Tačnije rečeno, ako se nastavi ovako. U vazduhu je ostalo pitanje, pta je to ovako?

Oglasio se i predsednik Saveza Tomislav Karadžić i saglasio se da su promene nužne. Ali, ne sada. Tek negde u aprilu mesecu kada prođu izbori. Red je da novo rukovdstvo odluči šta i kako dalje kaže Karadžić. S druge strane, javnost želi promene odmah, a mediji već danima licitiraju sa imenima novog selektora: Piksi Stojković, Stanojević, Jokanović, Đukić, Paunović... Za sada niko ne pominje Ćurčića. Pitanje je da li je Ćurčić kriv. Tačnije rečeno i ako jeste, da li je jedini krivac?

I laicima je jasno šta je ključni problem reprezentacije. Većina momaka jedno igra u dresu kluba, a nešto sasvim drugo u dresu sa državnim grbom. Kult reprezentacije se stvori samo kada su priterani uza zid, kao što je to bio slučaj u Elbasanu. Posle toga svako vodi svoju politiku. Čast izuzecima. Krenu u Češku zajedno, a posle toga se spakuju i svak na svoju stranu. Ne oseća se timski duh. Ne oseća se hemija. Kritičari tvrde da je to posao selektora. Ali mnogo je selektora smenjeno u kratkom roku, a rezultati su ostali isti.Slede dueli sa Austrijom, Republikom Irskom, Velsom, Gruzijom i Moldavijom. Prve tri selekcije sa ovog spiska su izborile mesto na Evropskom prvenstvu. Samim tim, naslov posle žreba koji je glasio „Sreća nas pogledala, pamet u glavu“ ima smisla samo u drugom delu. Srbija kada je fudbal u pitanju mora da se dozove pameti.

Mora da se rešavaju ključni problemi. Pokazalo se da nije dovoljno smeniti selektora i dovesti nekoga novog. Zato i stoji pitanje – Da li je samo Ćurčić kriv? Može da se i doda, da li će smena Ćurčića doneti boljitak ili ne? Ima i treće pitanje, koje glasi – ako Vam se ne igra u dresu sa državnim grbom zašto lepo ne kažete da se okrenemo drugim igračima?

Od kako je otišao Antić, bilo je to posle „stravičnog neuspeha“ na Mundijalu, kada nismo uspeli da se plasiramo u drugu fazu u konkurenciji sa Nemačkom, Ganom i Australijom. Sada se sa setom sećamo tog perioda. Nismo ni sanjali da će to biti poslednji šampionat koji smo pratili LIVE, na kojem je bila i naša selekcija. S druge strane, naslovne strane naših medija, pričamo o onim tabloidnim jedva čekaju pripreme naših fudbalera. Danima imamo priliku da čitamo ko se lepo obukao ko nije. Da li je majica lepo legla uz farmerke ili nije... Posle toga dođe utakmica, razočaranje, igrači se razbeže, a onda udri po onima koji su ostali u Srbiji. Najlakša meta je selektor. Naravno tu je uobičajeni folklor sukoba između čelnika kluba i predsednika Karadžića. Prođe par dana, a onda opet evo naših fudbalera na naslovnoj strani medija.Ponovo onih tablodinih. Ovoga puta ne pričaju oni kako su tužni i kako će se iskupiti u narednom duelu, nego se oglašavaju najzaposlenije devojke u Srbiji. Vole da ih zovu startele. U ugodnom ćaskanju sa predstavnicima sedme sile, mirno i staloženo analiziraju ko je od naših fudbalera najbolji u krevetu. Čitao sam par tekstova. Konkurencja je žešća nego na terenu, a izgleda da se više i trude.

Kasnije, taman kada se bliži nova utakmica, stigne demanti. Bože svašta pa to su svetski ljudi. Ne bi oni nikada. To je samo pokušaj starleta da steknu malo medijske pažnje. OK. Možda je i to tačno. Ali stariji ljudi pitaju, zašto bi one lagale. 

Treba nekada verovati i starijim ljudima. Bolje reći uvek!  Treba krenuti iz početka. 

Treba priliku pružiti mladim ljudima koji vole fudbal koji žele da urade nešto a ne samo da se bore za novac i fotelje. Zašto smo postali prvaci sveta na Novom Zelandu? Zato što je grupa mladih ljudi želela da uspe. 

To je rešenje!

Kada bi svi bili kao Nataša...

Bio je je to dan za pamćenje. Dan, koji će ostati upisan u istoriji košarke u Srbiji, u istoriji svetske košarke. Tačnije rečeno biće  to primer koji bi mogao da se uvrsti i u obavezni školski program ne samo u Srbiji. Da deca širom planete nauče kako volja i želja donose uspeh, kako se postaje heroj. U ovom slučaju heroina. Ko je heroina koja je proslavila Srbiju u proteklih nekoliko dana? Krenimo redom.

Rođena je 20. maja 1994. godine u sportskoj porodici. Otac je bio rukometaš, a majka Natalija Bacanović košarkašica koja je 1979. godine osvojili titulu prvaka Evrope sa Crvenom zvezdom. Crveno-bele su u velikom finalu pobedile BSE iz Budimpešte sa 97:62. Krv nije voda kažu stariji ljudi, koji su uglavnom u pravu iako mi mislimo suprotno. Devojka iz ove priče je počela da se bavi magičnom igrom pod obručima. Branila je boje Partizana, Voždovca, Crvene zvezde u kojoj je majka ostavila dubok trag.  Ogroman talenat i potencijal nije promakao oku skautima iz Evrope. Devojka koja je osvojila bronzanu medalju na Evropskom šampionatu za devojke do 18 godina, slovila je za jednu od najtalentovanijih na Starom kontinentu. Odlučila je da prihvati ponudu i preseli se u mađarski Đer. Bio je to mesec jun. Nedugo zatim, usledila je tragedija koja je potresla sve normalne ljude na planeti a ne samo one koji prate košarku. Na putu ka Šopronu, u septembru mesecu, gde je trebalo da se odigra meč domaćeg šampionata, usledio je stravičan udes. Poginuli su trener Akoš Fuzi i generalni menadžer kluba Peter Tapodi. Devojka o kojoj pričamo, u cvetu mladosti, Nataša Kovačević, morala je da prstane na amputaciju noge od kolena na dole.

Od starijih ljudi sam čuo i da je košarka škola života. Nauči te da poštuješ probleme ali da se boriš sa njima. U situaciji kada bi mnogi digli ruke i upali u depresiju, žalili nad tužnom sudbinom koja ih je zadesila, Nataša je rekla ne. Veliko NE! Hoću da se borim i hoću da se vratim na parket. Malo je bilo onih koji su verovali u to. Ali, Nataša je uspela. Heroina Srbija je za samo dve godine od stravične nesreće i gubitka dela noge, uspela u onome što je želela. U sredu 11. novembra 2015. godine odigrala je meč za Crvenu zvezdu protiv Studenta iz Niša i postigla je pet poena. 

Impresioniran ovim podvigom, oduševljen sam ujutro krenuo ka kiosku gde kupujem novine, uveren da će na svim naslovnim stranama biti devojka koja je ostvarila nemoguće. Devojka koja  bi u mnogim normalnijim zemljama bila tretirana u najmanju ruku kao legendarna Jovanka Orleanka. Naravno da sam pratio mnogobrojne svetske portale koje su ogromnu pažnju posvetili podvigu koji je napravila Nataša. I tako srećan stigoh do kioska a tamo šok. Jedino je „Sportski žurnal“ na naslovnoj strani imao Natašu. Čak je i „Sport“ odlučio da pažnju posveti Gordanu Petriću koji je pričao šta treba promeniti u Partizanu...

Ostale naslovne strane su bile kao što smo i navikli. Premijer je bio nosilac glavnih vesti. Ljudima kojima je država oduzela 20 odsto plate biće povećana za dva,tri odsto. Maksimalno četiri. Srebrenici ćemo da doniramo pet miliona evra jer smo uštedeli. Šešelj ratuje sa Sorajom i Šavijom, inače poznatim starletama... Kakva je situacija u Siriji, da li vode Rusi ili IDIL... Crna hronika kao iz noćne more, kao iz filmova „Strah u ulici Brestova“...Ko se pomirio na estradnoj sceni, da li je na Farmi bilo seksa ili ne...

Tužan sam krenuo na posao. Baš tužan. Devojka je za dve godina, uspela da napravi nešto neverovatno. Još uvek klinka, krenula je na utakmicu. Ostala je bez noge od kolena na dole. Za samo dve godine uspela, je da se vrati na parket i da odigrao utakmicu za Crvenu zvezdu.

„Kao da se ništa nije desilo. Iz Zvezde sam otišla u Đer, tamo se desilo šta se desilo, sada sam ponovo u crveno – belom dresu na parketu. Život sam vratila na početak“ rekla je Nataša Kovačević.

Nataša bi u normalnim zemljama trebalo da bude primer svim roditeljima, deca ti trebalo da se ugledaju na herorinu Natašu Kovačević a ne na... Neću imena da spominjem da ne bih ni na koji način ukaljao lik i delo devojke koja će ostati zlatnim slovima upisana u istoriji Srbije!!!

Negativci postali pozitivci!

Izbegliča kriza je donela i nešto dobro. Verovali ili ne, zahvaljujući nesrećnim ljudima iz ratom ugroženih područja, mnogi negativci su preko noći postali pozitivci. Sultan, diktator, autokrata – neki su od epiteta koje je dobijao premijer Turske Tajip Erdogan. Pregovori Turske sa Evropskom unijom traju decenijama, a nije napravljen ni jedan korak napred (čitaj kako se to popularno kaže nije otvoreno ni jedno poglavlje). Lideri iz Brisela su slali uglavnom jasne poruke. „Turska nikada neće biti član Evropske porodice“ „Sa Turskom može da se napravi samo neka vrsta sporazuma o saradnji“.  Nije to bilo sve. Erdogan je optuživan za kršenje ljudskih prava, za  gušenje medija, za neopravdano hapšenje generala koje je optužio da pripremaju državni udar. Optuživali su ga da želi da formira islamsku državu i da poruši sve ono što je uradio legendarni Ataturk. Erdogan naravno nije ostajao dužan, ni članovima EU, na predstavnicima SAD…

A onda se desilo čudo. Erdogan je ponudo Briselu da pomogne oko izbegličke krize. Ponudio je da formira dodatne kampove na granici sa Sirijom i na taj način drastično smanji broj ljudi koji se kreće ka zemljama EU u nadi da će tamo naći spas. Preko noći se sve promenilo. Ko je rekao da je Erdogan diktator? Ko je rekao da guši ljudska prava i da guši medije? Bože svašta. Pa u pitanju je jedan divan čovek i sjajan političar. Par dana kasnije, Erdoganu je ponuđeno negde oko 3 milijarde evra pomoći kako bi sredio kampove. Ponuđeno mu je da se ubrzaju pregovori za ulazak u EU koja širom otvorenih ruku već decenijama čeka ovu zemlju da im se pridruži. Angela Merkel nije časila ni časa. Sela je u avion i otišla da poseti dragog joj prijatelja, na zapreašćenje svih opozicionara u Turskoj, svih onih koji bez razloga čame u zatvorima, svih onih koji razmišljaju o tome da li smeju nešto da napišu ili ne.Usledila su srdačna rukovanja, osmesi, zagrljaji. Da se čovek jednostavno zaplače od sreće. Sve ovo se dešava samo par meseci pre izbora u Turskoj.

Pored Erdogana, veliki negativac Aleksandar Lukašenko je takođe preko noći postao pozivitac.

Predsednik, bolje reći vladar Belorusije, koji na izborima pobeđuje sa 90 odsto glasova je decenijama proglašavan diktatorom, a kada su demokrate oborile sve one koje su smatrale diktatorima, on je dobio nadimak poslednji diktator u Evropi. Počeo je rat u Ukrajini. Rešenja nije bilo. Odnosi na relaciji Istok – Zapad bili su čak i gori od onih iz perioda hladnog rata. Lukašenko je ponudio da pomogne. Odbila su ga sigurno. Ma bože sačuvaj. Glavni grad Belorusije Minsk, bio je grad u kome je potpisan mirvni sporazum. Ukrajinac Porošenko mrko gleda Putina a ovaj se smeška. Francuz Oland i frau Merkel se nervozno znoje u nastojanju da se nađe neko rešenje. Situaciju iz fotelje u Ovalnoj sobi Bele kuće prati Barak Obama. Jedino je miran i staložen Lukašenko. Kao pravi domaćin rukuje se sa gostima, smeška se on njima, smeškaju se oni njemu. Nešto kasnije, Lukašenko postaje najpoželjniji prijatelj i Istoka i Zapada. Svi žele da uspostave što bliskije odnose sa njim. Epitet diktator se više ne spominje ni slučajno. A Lukašenko, kao Lukašenko. Vrhunski diplomata koji Belorusijom vlada već 20 godina, koji zna kako se sedi na dve stolice, uživa u poziciji u kojoj se našao.

Verovali ili ne i Srbija je postala zemlja kojoj treba verovati. Ne baš mnogo. Rano je da počnemo

priču o tome da se približimo Evropskoj uniji, ali da nas ponovo iskoriste nije. U trenutku kada je krenula kriza sa izbeglicama, Srbija je proglašena kao sigurna zemlja. Nedugo zatim, sve zemlje iz okruženja su zatvorile granice prema Srbiji. Bliži se zima, a zabrinuta ekipa iz Brisela je poručila da izbeglice moraju da ostanu u zemljama u kojima su se zatekle. Ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti da će većina ostati u Srbiji. Prema nama se uvek vodila politika po principu štapa i šargarepe. Sada smo dobili malo šargarepe, a čim prođe zima, sledi štap.

Bar je tako bilo do sada!

Verujte i san postaje java!

Da li snovi postaju java. Da li se ostvaruje. Ako verujete u to iskreno iz dubine duše, da! Najbolji primer su naše košarkašice. Igrale su sjajno u mlađim selekcijama. Osvajale su medalje na velikim takmičenjima. Ali pamti se samo seniorska konkurencija! Imale su san i viziju. Borile su se da san postana java i uspele. Pokazale su korakter i timski duh. Nisu klonule duhom kada su na Evropskom prvenstvu pre dve godine ostale bez medalje posle poraza od Turske u borbi za bronzu. Nisu klonule duhom ni kada su ih sudije pokrale na prošlom Svetskom šammpionatu, takođe protiv Turske. Ovoga puta domaćin Mundobasketa je slavio u četvrtfinalu. Naš san je plasman na Olimpijske igre u Brazil i uradićemo sve što je u našoj moći da stignemo do cilja, poručile su izabranice Marine Maljković pre početka priprema za Evropsko prvenstvo.

Naravno odmah su se oglasili kritičari, koji su procenili da je neraelno očekivati osvajanje zlatne medalje. Tvrdili su da je to utopija i da Srbija treba da teži osvajanju petog mesta koje donosi dodatne kvalifikacije, pa eventualno da se nadamo da stignemo do Brazila, mada ni to nije realno, smatrali su kritičari i dobri poznavaoci prilika u ženskoj košarci. Naravno o kritičari barataju argumentima, pa su tvrdili da je poslednja medalja osvojena na Evropskom prvenstvu u Tel Avivu 1991. godine, malo pre raspada stare Jugoslavije.

Pripremni period je odrađen besprekorno. Danijela Pejdž je obukla dres sa državnim grbom, a mnogi smatraju da je to bio izuzetno važan potez. Mada je bilo i onih koji su se pitali šta će nam Amerikanka u sastavu Srbije? Danijela se borila svim srcem, pa su mnogi znali da kažu da je veća Srpkinja od ostalih Srpkinja u timu. Mada nije tako. Devojke su bile jedinstvene, a sve što se dešavalo od početka priprema do osvajanja zlatne medalje, koji su mnogi smatrali nerealnim snom, samo pokazuje šta pravi kolektiv može da uradi. Košarkašica Srbije nema u vrhu lista najboljih strelaca, skakača, asistenata, ali one imaju zlato i vizu za Rio. San je postao java.

Odlične igre i dobri rezultati i pripremon periodu dale su našim devojkama za pravo da sanjaju o pobedničkom plesu na Evropskom prvenstvu. Nisu se plašile da to objave na društvenim mrežama, a mnogi su se čudili, pa čak i smejali pripremama za slavlje, u konkurenciji sa silama kakve su Francuska, Španija, Turska, Rusija... Ali polako, važno je verovati. Naš narod kaže ko se zadnji smeje najslađe se smeje!

https://www.youtube.com/watch?v=GYI5MIfS5Fk

Bez pompe i euforije su krenule na Evropski šampionat. Poruka koja im je dala snaga na početku šampionata, glasila je: Idete na EP kao princeze a vratićete se ka kraljice. Malo je bilo onih koji su verovali u ovakav epilog. Dizala se Srbija i padala. Krenulo je dobro. Pobeđene su Letonija, Britanija i Hrvatska a zatim je usledio težak poraz od Rusije. Rat nerava protiv Slovačke dobijen je poenima Sonje Petrović sa zvukom sirene. Porazi od Španije i Litvanije nas nisu zaustavili na putu ka četvrtfinalu. Na red je došao megdan sa Turskom. Uloga favorita je bila u rukama selekcija koja je strašno zadužila Srbiju u proteklom periodu. Usledio je meč za pamćenje i velika pobeda, pobeda koja je donela mesto u dodatnim kvalifikacijama za Olimpijske igre i priliku da se borimo za medalju.

https://www.youtube.com/watch?v=DdESJd6YZ2o

San je sve bliži bio javi, a želja samim tim sve veća. 

„Glava, samo glava nam donosi pobedu. Bez euforije, ko je najbolji“ pitala je Marina a devojke u glas odgovarale „Srbija“!!!

Srbija je u dramatičnoj završnici pobedila Belorusiju. U tom trenutku je bilo jasno da je psihološka prednost na strani devojaka Marine Maljković. Sa ludačkom energijom koju poseduju (tako je to opisala Marina) motivisane do neba da stignu do cilja. Uspele su. Na pleća su bacili Francusku. San je postao java. Srbija će igrati na Olimpijskim igrama u Brazilu. Tek tada se Sdrbija probudila. Tek tada je pobegla od uobičajene inače veoma teške svakodnevnice. Istog dana vaterpolisti su osvojili Svetsku ligu u vaterpolu, ali to je nama normalno. Pa ko će drugi da osvoji? Možete da čujete komentare dok pričate sa drugarima i prijateljima. Pa što u drugim oblastima nije normalno da budemo stalno na vrhu? Ali vratimo se košarkašicama, koje su postale heroine. Princeze su postalje kraljice.

Usledio je pobednički ples. Niko se više nije smejao, naprotiv!!!

https://www.youtube.com/watch?v=cvybqPmpX8U

Slede Olimpijske igre. Baš bih voleo da se napravi anketa sa pitanjem da li devojke koje vodi Marina Maljković mogu da ponove uspeh jedne od najboljih generacija u istoriji košarke u Jugoslaviji koja je pod komandom Milana Cige Vasojevića stigla do srebra na Olimpijskim igrama u Sidneju.

Ludačka energija, vera u san i želja da se ostvari, postaje java! Bravo devojke!

Dobro je, nismo ukleti!

Kao i svi ljubitelji fudbala u Srbiji često sebi postavljam ista pitanja. Šta se dešava sa našim fudbalom? Kako je moguće da u reprezentaciji imamo igrače koji u klubovima igraju kao lavovi a u dresu sa državnim grbom kao miševi?  Da li je moguće da ćemo posle Evropskog i Svetskog prvenstva propustiti još jednu smotru najboljih selekcija Starog kontinenta? Kako je moguće da odgovornost za neuspehe snose samo treneri? Ima li krivice među čelnicima Saveza? Naravno da kao ni ostali ljubitelji fudbala nisam uspeo da nađem odgovor na pitanja koja nas muče, ali na našu sreću i tome je došao kraj. Naime, mi smo ukleti! Ne nije u pitanju naslovna strana nekog tabloida ili procena nekog proroka, nego izjava predsednika Saveza, Tomislava Karadžića.

Stariji ljudi kažu da kada imate problem onda je najvažnije da ustanovite šta je uzrok, jer je to prvi korak ka rešavanju istog. Mi smo ustanovili uzrok i po svemu sudeći pronašli prave ljude za rešavanje, tačnije rečeno skidanje kletve. Drugačije se verovatno ne može objasniti činjenica da će naši fudbaleri do 20 godina igrati u finalu Svetskog šampionata na Novom Zelandu, a da su nešto stariji momci na otvaranju Evropskog prvenstva u Češkoj odigrali 1:1 sa Nemačkom posle sjajne igre.

https://www.youtube.com/watch?v=8llpatSxr3w

Srbija će u subotu rano ujutro biti na nogama a nervoza neće izostati. Nokte će sigurno girckati i čelnici Partizana zbog propusta, bolje reći gluposti koju su napravili. Naime, jednog od najboljih fudbalera na Mundijalitu, Andriju Živkovića, prodali su za 1,5 miliona evra agenciji koju vodi Pini Zahavi. Ovu vest je saopštio potpredsednik Partizana Milorad Vučelić uz konstataciju da je prodaju Živkovića odradila prethodna uprava. Gde će biser srpskog fudbala nastaviti karijeru za daleko, daleko veću cenu, to je sada manje važno, ali će zaista biti jako teško slušati kuknjavu večitih rivala oko para tokom naredne sezone. Pa normalno da nemate pare kada pravite ovakve greške. A što si Zvezdu stavio u isti koš sa Partizanom?. Pa i oni su istu grešku napravili sa Lukom Jovićem koji je zbog povrede propustio Mundijalito. Jedino se tokom finala neće nervirati Pini Zahavi jer je napravio sjajan posao.

https://www.youtube.com/watch?v=2hNIF5NEoQI

Šta da rade u međuvremenu navijači velitih rivala. Ništa, da gledaju utakmice i da se nadaju da će se nekada vratiti srećna vremena. Talenata imamo to nije problem i to su pokazali uspesi mlađih selekcija u protekloj deceniji, ali nemamo sistem rada niti vodimo domaćinsku politiku. Samim tim već možemo polako da počnemo da drhtimo jer se bliži žreb za Evrokupove. Znamo svi da ćemo posle žreba biti srećni, ali da ćemo već posle par utakmica u Evropi, ostati da se bijemo na domaćem bunjištu. Dok mi kupujemo Brazilce, Afrikance i ostale strance sumnjivog kvaliteta po preporuci ili na osnovu Youtube snimaka, talentovani klinci će donositi radost drugim evropskim klubovima.

Šta se sa talentovanim klincima desi kada dođu u seniorsku reprezentaciju pitanje je za podrobniju analizu. Vraćamo se na početak priče i na pitanje kako je moguće da u reprezentaciji imamo igrače koji u klubovima igraju kao lavovi a u dresu sa državnim grbom kao miševi. Pa svi ti lavovi su u mlađim selekcijama igrali maestralno za reprezentaciju?. Ko zna, možda je upravo taj maćehinski odnos prema njima u klubovima, kada su ih kao decu prodavali investicionim fondovima, uticao da stepen motivacije kada je država u pitanju bude na veoma niskom nivou.

Ostaje nam da se nadamo da se priča neće ponoviti, mada...