Brza pruga do Vrbasa

Brza pruga Beograd – Budimpešta će biti gotovo za dve godine. Niko ne treba da sumnja u to. Ne zbog nas i Mađara, nego zbog Kineza kojima je ta veza neophodna da bi mogli što jeftinije da plasiraju robu koja stiže u luku Pirej, koji su naši veliki prijatelji zakupili na 35 godina. Za one koje nemaju ideju da brzinom munje stignu do Mađarske, a voleli bi bar malo da se upoznaju sa lepotama Vojvodine i divnih gradića, predlažem prevoz automobilom. Ako vas nije volja da vozite može i autobus. Koristim priliku da u tom slučaju preporučim „Severtrans“ iako nisam dobio ni dinara za ovu reklamu. Subotičani su napravili dobar posao. Imaju kvalitetne autobuse, čisti su, nema gužve u njima, a ponašaju se kao Japanci kada je u pitanju red vožnje. Ako krećete iz Beograda put Vojvodine, u sklopu novih mera štednje koje je uvela Vlada, predlažem da izbegnete plaćanje nepotrebnih staničnih taksi nego da bus sačekate u Zemunu. Ali, morate da budete oprezni. Nikada ne znate  šta može da vas iznenadi.  

Krenuo sam za Vrbas. Ugodno uvaljen na jedan od zidića čekam da stigne moj omiljeni prevoznik iz Sombora. Kao i svaki normalan građanin ove zemlje pomno pratim građane koji prolaze pored mene ili čekaju gradski saobraćaj. Usput razmišljam o problemima koje treba rešiti. Iz raznoraznih misli prekinu me glas dvojice drugara koje kad vidite znate da su iz nekog kriminalnog miljea. Da li zbog dečije face, da li zbog frizure, da li zbog jakne sa kapuljačom koja na sebi ima krzno, ali ja sam im delovao kao dobitna kombinacija.

-Brate kako si? Jesi li doputovao ili putuješ? – upita me dečko kojeg ne bi ste želeli da vidite ni u najgorim snovima.

-Putujem – rekoh u čudu.

-Ako ideš put Vojvodine imamo ponudu za tebe. Vidi brate, mi imamo kola, dve-tri ulice iza ove zgrade, ali nam ne radi akumulator. Ako nas poguraš, pa automobil upali, vozimo te gde hoćeš.

Gledam ekipu i ne verujem šta pričaju. Razmišljao sam da zovnem policiju da se ova dva slučaja sklone sa ulice. Ipak, odlučih po običaju da budem diplomata. Lepo sam se zahvalio na ponudi i rekao da ipak čekam autobus. Desetak minuta sam ih pratio kako traže neku žrtvu da ih „pogura“. Da li su uspeli ili nisu ne znam, ali da na stanici pored pošte i Glavnoj ulici Zemun treba da bude bar jedan policajac ceo dan, nema nikakve dileme. Usput, da su mene odveli ulicu ili dve iza, uzeli mi ranac koji im je sigurno bio meta ostali bi u šoku kada bi shvatili da su se domogli samo platičnih kutija za pakovanje hrane.

Put prema Vrbasu lep i prijatan. Dok jezdimo asfaltom razmišljam o tome šta će nam brza pruga, ali ko nas pita. Usput pratim bilborde, koji polako počinju da me nerviraju jer na svakom delu puta vas pozivaju da kupujete u Disu. Kažu, kupićete više. Možda i hoćete, ali realno gledano nismo tako planirali život pre par godina. Verovali smo da idemo krupnim koracima napred. Umesto toga, sve je stalo, pa sada jurimo u Dis da bi smo uštedeli koji dinar u odnosu na kupovinu u ostalim radnjama. Iskreno, sve reklame koje je napravio Dis su po mom mišljenju jako loše, a ova poslednja me čak i nervira (vidi link).

https://www.youtube.com/watch?v=wufOSkBFkDk

U autobusu morate da pratite razgovor drugih ljudi, posebno ako su glasni. I tako, slušam razgovor između dve prijateljice telefonom. Ova koja sedi nedaleko od mene, priča kako ima dečka sa kojim je odlučila da živi do kraja života. On je otišao u inostranstvo i vratio se da organizuje venčanje. Pre toga, je devojku odveo do žene koja proriče sudbinu. Ona je bila surovo iskrena. Rekla je dečku da će živeti sam ceo život, a devojci da će se brzo udati za nekog bogatog Rusa. Dečko je odlučio da otkaže venčanje, a devojka je pitala drugaricu šta da radi? Brate mili, šta odgovoriti na ovo pitanje. 

Prolazimo pored diskoteke Kontrast nedaleko od Novog Sada. Mesto koje smo kao klinci često posećivali i koje je tokom stravičnog požara pre nekoliko godina odnelo nekoliko mladih života. Ono što je meni privuklo pažnju je ogroman grafit na zidovima ispred zatvorenog kluba – Glasajte za treću Srbiju!!! Da nije tužno bilo bi smešno. Evo nas i u Srbobranu. Gradić koji smo mi kao klinci obožavali. Hotel Elan je u našem periodu bio hit. Ni sam ne znam koliko smo putu dolazili u Elan da se dobro provedemo. Nedaleko od hotela je i košarkaško igralište, koje je pre dve decenije imalo staklene table na koševima. Tu su se vodili lokalni okršaji koji su za nas imali veličinu večitog derbija. Sada sve izgleda sablasno. Hotel ne radi već godinama, a košarkaški teren i dalje sija pod mesečinom. Sve deluje tužno, za sve nas koji znamo kako je to nekada davno izgledalo. Težak osećaj u grudima mi je malo popustio kada sam ugledao novogodišnju rasvetu u Srbobranu. Neko se baš potrudio a za urađeno zaslužuje sve čestitke. Hteo sam da slikam rasvetu i zamolio vozača da stane na sekund ako može, ali odgovor je bio očekivan:

-Da stanem da slikaš rasvetu? Vidi brate, da moraš u toalet pa da razumem, ali ovako stvarno dolazim do zaključka da me zajebavaš. Sledeća stanica je Vrbas pa se ti lepo vrati i slikaj dokle hoćeš!

I tako stigoh do Vrbasa. Grada koji je u periodu stare Jugoslavije bio industrijski centar. Ponosili smo se kao klinci Vitalom, Karneksom, Medelom... Naši roditelji su radili mnogo ali su znali za šta rade. Sada je sve promenjeno, ili ako više volite privatizovano. Otpušteno je nekoliko hiljada ljudi, a samim tim je i Vrbas izgubio energiju koju je imao. Bio je to grad u kojem su u potpunom skladu živeli starosedeoci i ljudi koji su posle kolonizacije stigli u Vojvodinu. Grad je svima koji su dolazili sa strane ostavljao utisak da su videli kombinaciju crnogorsko – hercegovačko – vojvođanskog stila. Ljudi pitomi, pravi domaćini. Na svakom koraku se nalazio neki lepo sređen kafić u kojem ste mogli da vidite mnogo prijatnih ljudi spremnih da u svakom trenutku ugoste ljude sa strane. Posle decenije koja je ostala iza nas i privatizacija, hodajući gradom kojeg volim iz dubine duše, primećujem da se jedina životna aktivnost događa u kladionicama kojih ima na svakom koraku. Većina je nikla baš na mestima na kojima smo nekada imali najbolje provode, na kojima smo se prvi put zaljubljivali.