Dobrodošli u 90-te godine prošlog veka.
Dobrodošli u period ratne retorike. Dobrodošli u period koji smo svi očajnički
želeli da zaboravimo. Mnogi su često maštali o tome da bi bilo lepo da naš
mozak funkcioniše kao kompjuter, pa da file 90-te selektujemo i pritisnemo
delete. Kada usledi pitanje are you sure, odgovorimo YES i mirni smo. Oni koji
smatraju da mi nikada nismo ni odlazili iz 90-ih godina a takav stav
argumentuju činjenicom da se ništa nije promenilo na političkoj sceni, da iste
pevače gledamo već decenijama, da nam je klupski i reprezentativni fudbal na
nepromenjenom, jadnom nivou, da utehu mogu da nam donesu jedino košarkaški,
odbojkaši, vaterpolisti, teniseri, nisu daleko od istine. Naprotiv!
Bilo je i drugih koji su verovali da sigurnim
koracima idemo napred. Svesni su i oni da su mnogi tokom protekle decenije i
nešto više samo promenili dres i priču, ali su želeli da veruju u bolje dane.
Jedino ih je mučilo da li za bolje dane treba da se priklonimo EU, SAD, Rusiji
ili Kini. Tačnije rečeno, verovali su da možemo da sedimo na više stolica iako
su ih još kao decu učili da to nije moguće. Dobronamerno ili ne, tek ambasador
SAD u Srbiji g-din Kirbi smatra da smo mi u velikom problemu. Kaže duša vam ide
ka Istoku, a mozak vas vodi ka Zapadu. Morate to da rešite, biće vam svima
mnogo lakše, kaže Kirbi. Suza mi je krenula na oko od toplog, gotovo očinskog
saveta.
Strasti je razbuktao jedan od „junaka“
legendarnih 90-ih godina. Vojislav Šešelj, lider radikala, vojvoda, omiljeni
Miloševićev opozicionar, kum Vuka Draškovića i kum Tomislava Nikolića, mentor
Aleksandra Vučića. Vratio se iz zatvora u Hagu i spektakl je počeo. Matrica
nepromenjena. Paljenje zastava, demonstracije u centru grada, podela na
partizane i četnike, psihološki rat uvredama sa predsednikom Nikolićem, optužbe
o kriminalu, korupciji...Bio je to znak ili ti bolje reći idealna prilika da
mediji širom regiona, čast izuzetcima potpuno polude. Naslovne strane novina
izgledaju kao da je rijaliti program počeo i u ovoj sferi novinarstva. Ko treba
da se leči, ko je imao seks sa kim, ko je lud, ko je bolestan, ko napada vladu,
ko premijera, ko će sa tenkovima krenuti na Hrvatsku, ko je ustaša, ko četnik,
ko partizan.... Ludilo! Gore nego ono iz 90-ih godina. 
Ostatak planete gleda i smeška se. Pa mi smo
im već decenijama region na kojem leče komplekse, igraju se sa nama svima
vodeći politiku štapa i šargarepe. Na našu žalost nismo se baš mnogo šargarepe
najeli u proteklom periodu, a kako stvari stoje i nećemo u bliskoj budućnosti,
za koju god stranu da se opredelimo. SAD smatraju da smo malo šizofrenični.
Duša nam je na Istoku, a mozak na Zapadu. EU više ni sama ne zna šta hoće od
nas. Puste Šešelja, pa onda zovu nas da im ga vratimo. Rusi kao Rusi, braća kao
braća. Ubede nas da će nas štititi pre NATO bombardovanja pa se sklone. Ubede
nas da Južni tok samo što nije krenuo pa se opet sklone. Nisu se sklonili
jedino kada je trebalo naplatiti dugove za gas. Ali fini kao što jesu i kako to
dolikuje skladnoj porodici i bratskim odnosima omogućili su nam da dug plaćamo
na rate?! Ajmo bre dok Kineza da ko
ljudi letimo na „krilima Zmaja“. Pa ni to neće ići lako, s obzirom da Kinezi
nisu baš oduševljeni što šurujemo sa Arapima u vezi sa velikim građevinskim
projektima kao što je Beograd na vodi. Iskreno, taj Beograd na vodi mi zvuči
isto kao i Diznilend u Kragujevcu koji bi prema navodima tabloida trebalo da
gradi sin predsednika Nikolića. 
Obrni, okreni, Vojislav Šešelj je ponovo kao
dalekih 90-ih top tema u regionu. Gostuje na TV kanalima, daje izjave,
organizuje demonstracije, pali zastave, jednom rečju uživa kao nekada kada je
bio daleko mlađi i zdraviji. S druge strane, oni malo trezveniji i oni koji
malo realnije sagledavaju situaciju u regionu smatraju da je Šešelj svima došao
kao melem na ranu. Hrvatima u toku izbora da podignu stepen borbene gotovosti,
da pojačaju nacionalnu retoriku kako bi privukli birače, Crnogorcima da svima
kažu kako su morali da odu iz zajednice, Kosovu da pokaže strah od novih napada
iz Srbije. Jedino Slovence ova priča ne zanima kao ni Makedonce. BiH je već
decenijama u agonija pa im Šešelj dođe kao deo svakodnevnog folklora. A šta je
sa Srbijom? Šešelj je došao što bi kladioničari rekli kao iz keca u kec, da se
ne postavljaju nebitna pitanja tipa:
Kakav je dogovor i ugovor u vezi sa Železarom
u Smederevu?
Kako je i zašto pao helikopter vojske Srbije
sa sedam osoba u njemu?
Kakav je dogovor postignut sa MMF-om ?
Kada poskupljuje struja i zašto?
Kada će biti vraćene oduzete plate i penzije?
Šta je sa stranim investicijama a toliko smo
sporazuma o razumevanju potpisali?
Šta ćemo da radimo sa privatizacijom FK
Partizan i FK Zvezda?
Šta ćemo sa fudbalskom reprezentacijom koja
liči na grupu građana a ne na predstavnike ozbiljne države?
Šta ćemo sa građanima koji su uzeli kredite u
švajcarcima, a šta sa bankama kojima ne pada na pamet da naplatu rata za kredit
koji su uzeti u evrima naplaćuju po srednjem kursu, a mi smo navodno doneli
zakon da to tako mora da bude?
Šta da radimo u aprilu u kojem meteorolozi
najavljuju mnogo padavina a mi ništa nismo uradili da saniramo posledice od
poplava iz godine koje je ostala iza nas?
Iz 90-ih godina odlučio sam da pobegnem. Kako?
Samo treba biti strpljiv i sve je moguće. Ne treba rano da legnete da spavate.
Jedan sat posle ponoći, počinje polufinale turnira u Majamiju. Đoković protiv
Iznera. Ajmo Nole, pobedi pa da svi odemo mirno na spavaje!!!
Нема коментара:
Постави коментар