Arapsko proleće se pretvorilo u
agoniju, isto kao i naš klupski i reprezentativni fudbal. Teško je proceniti šta je teže pratiti, stradanje naroda u zemljama u kojima je uvođena demokratija ili okršaj Partizana i Crvene zvezde. Uvođenje demokratije u Libiju, Siriju, Jemen, Egipat, Irak, Tunis uz
ushićenje svih zemalja sa Zapada dovelo je do onoga što se i očekivalo. Zapad
je stigao do nafte, a prethodno spomenute zemlje potresa rat koji ne može da se
nazove građanskim jer se tu ne zna ko na koga puca. Ljudi ginu iz dana u dan, a
oni koji nisu spremni da dobiju metak, niti da se bore za ko zna koju paravojnu
formaciju, pokušavaju da pobegnu. Beg je moguć preko Sredozemnog mora. Nesrećni
ljudi u nekim nazovi plutajućim objektima pokušavaju da se dokopaju Evrope. Iz
dana u dan čitamo koliko je nesrećnika završilo u moru, legendarni „Titanik“ je
mala maca za sve što se dešava. Da li neko pokušava da spreči ovu agoniju koja
u morske dubine nosi hiljade i hiljade ljudi. Deklarativno da, ali praktično
ne. Na kraju krajeva šta mogu i da urade, isti oni koji su izazvali haos kojem
nema kraja!!!
„Ako ljudi sa Zapada nastave da
rade to što rade vrlo brzo će se suočiti sa talasom nezadovoljnog naroda koji
beži iz Afrike. Evropa će brzo biti crna“ poruočio je Moamer El Gadafi pre
nekih pet, šest godina.
U međuvremenu i njega je proleće,
ono arapsko odnelo sa političke scene i to brutalno. Pored Gadafija pred
naletom toliko željene demokratije pali su Mubarak (Egipat), Saleh (Jemen), Ben
Ali (Tunis), trebalo je da istu sudbinu doživi i El Asad (Sirija) ali je poučen
iskustvom svojih drugara, odlučio da se bori do poslednjih atoma snage. Rat i
dalje traje. Istovremeno, oni fini ljudi koji su se borili za demokratiju i
ljudska prava i koji su šakom i kapom dobijali pare sa Zapada, formirali su
organizaciju koja se zove IDIL. Od demokratije do teorizma, praktično preko
noći. Za tili čas uz ogromna finansijska sredstva koja su dobili i ogromnu
količinu naoružanja, uspeli su da preuzme velike teriotije bogate naftom i sada
su najbogatija teroristička organizacija na planeti. Toliko o demokratiji i
arapskom proleću. Al Kaida je u međuvremenu postala mala maca. Naravno da mi
Srbi nismo sedeli skršetih ruku, i mi smo se aktivirali. Kako? Pa pokušavamo da
se umešamo u biznis transporta nesretnih imigranata, pa tako često možemo da
čitamo da je kombi pun imigranata sleteo sa puta, ali da je grupu imigranata
usmrtio voz. Dobro, to je bilo u Makedoniji, ali nije ni to toliko daleko.
Pretnja terostičkim akcijama visi
nad glavom regiona koji ne može da se pohvali da ima poverljive inormacije kada
i gde će se napad desiti. Usput budu rečeno i Zapad nas ponovo gura u nešto što
ne želimo ali ne možemo da se odbranimo. Iskreno, teško mi je da shvatim kom
bolesnom mozgu je palo na pamet da inicira dolazak Hašima Tačija u Beograd.
Slažem se da treba težiti normalizaciji odnosa, ali je dolazak Tačija u Beograd
ravan dolasku Hitlera na vojnu parade u Moskvu koja je povodom dana pobede nad
fašozmom planirana za 9. maj u Moskvi.
Misli sa IDIL-a i terorizma koji preti
planeti, skrenuo mi je tororizam u režiji većitih rivala u fudbalu, Partizana i
Crvene zvezde. Uvereni da smo svi koji smo pratili ovaj duel maloumni (nije
daleko od istine) učesnici istog su pustili da prođu dva dana od skandalozne
tuče na tribinama, od igre koja je ličila na rekreativno takmičenje koja često
organizuju javna preduzeća, da nas putem medija ubeđuju da je meč bio odličan.
Da je Partizan za klasu bolji od Zvezde, da je oštećen za penal, da Zvezda nije
imala sreće ali zato imalo mladu i talentovanu ekipu koja će crveno – bele vratiti
na staze stare slave. Da je za sve kriv sudija Mažić koji usput budu rečeno sudi Ligu šampiona i Mondijal!
Žao mi je što derbi u stvari nije
bio neki rijaliti program. Pa da se iz tunela pojave recimo igrači Bajerna pa
da svima stave do znanja gde smo i šta smo kada je fudbal u pitanju. Što
Bajern? Pa nekada smo mogli da igramo i sa Bajernom a sada se pobeda nad recimo
Nefčijem slavi kao državni praznik.
Нема коментара:
Постави коментар