Brzo će 2018. godina!

Stigla je Nova godina. Svi u Srbiji srećni kao mala deca. Pa nismo mi naivni. Znamo da je ovo samo prvi korak ka 2018. godini kada ćemo svi živeti bolje, veselije, imućnije. Tako su nam rekli, a mi smo poznati kao narod koji veruje političarima. Malo nas muči činjenica da ne možemo da se pretvorimo u medvede i prespavamo do tada. Znamo da moramo da se borimo sa svakodnevnim problemima i da to nije lako, ali nećemo sada o teškim temama. Zemunci su briljirali. Ovoga puta pozitivno. Vatromet koji sam imao priliku da gledam, nedaleko od Keja je bio za pamćenje. Sada će mnogi reći, jeste to su oni navijači, huligani. Odakle im pirotehnika? Međutim, ovoga puta nisu u pravu. Uz mesec koji je obasjavao Dunav, magija koju su napavili, klinci i klinceze koji Novu godinu i dalje doživljavaju kao „najluđu noć“, a dovoljno su veliki da znaju da Deda mraz ne postoji, je izgledala bajkovito. Stalno se divimo vatrometima koje organizuju svetske metropole, za velike pare. Ovoga puta sam imao priliku da uživam u istinskom spektaklu, koji su organizovala naša deca u kooperaciji sa Kinezima. Pa gde drugo da se nabavi vatromet. I to za male pare! Verovao sam da će tako biti i za Božić, ali ništa od toga. Što bi rekao naš narod, trči –trči pa neka petarda ili mali vatromet. Ali 2018. godine ili možda malo kasnije ima Australija da nam zavidi na vatrometu povodom Nove godine.

Tek što je stigla toliko željena Nova,  na svakom koraku se vidi ozbiljnost da gazimo napred bez milosti. Rad, rad i samo rad – novi je slogan u Srbiji. Mnogi će reći da nisam u pravu, ali pokušajte da se vozite gradskim ili međugradskim autobosom i sve će vam biti jasno. Sa Zelenog venca autobus ni ne pomišlja da krene ka Zemunu dok skazaljka ne otkuca tačno vreme polaska. Putnicima jeste hladno, ali ako hoćemo da budemo Japanci ili Nemci, a hoćemo, nema milosti. Odlučili ste da krenete u Crnu Goru za Božić. Pozvali ste autobusku stanicu i pitali da li zbog nevremena i hladnoće autobus uopšte ide? Ljubazni operetar vam kaže da nije nikakav problem i usput se čudi što uopšte postavljate glupo pitanje o tome da li autobus ide. Pride naglasi da vam rezervacija važi i da vam želi srećan put i srećnu Novu godinu. Zahvalite se ljubazno i krenete na stanicu. A tamo šok!

-Vaša rezervacija je otkazana a karta prodata. Trebali ste da dođete u deset, a sada je kao što vidite deset i deset. To su vam rekli i naši operateri. Žao mi je. Jedino što možete da uradite je da kupite peronsku kartu, pa da zamolite vozača ako bude bilo mesta. Molim vas da se ne raspravljamo ipak je Nova godina.

Ma ajde molim vas, pa svi znamo da ako ne budemo Japanci ili Nemci nema nam spasa. Mi smo krivi jer smo zaboravili da u Novoj godini nema kašnjenja ni 15 minuta. Nje nam palo ni na pamet da se kartu prodali nekom od prijatelja. Posebno što je povratna i što smo došli sa drugim prevoznikom. Bože sačuvaj! Utopista kakav jesam pomislio sam da je bar neko ostao u prošloj godini kada smo bili ljudi i međusobno se razumeli. Koliko – toliko. Lepo sam prišao razbacanom momku koji pušta na stanicu i više nego uljudno ga zamolio da me pusti da prođem da odnesem kofere. 

-Imate li peronsku kartu – upita me Japanac ili Nemac nisam mogao da procenim na koga mi tačno liči.

-Nemam ali devojka koju pratim ima. Autobus je na dvedeset metara od rampe, samo da odnesem kofere i vraćam se. Jel to OK – upitah naivno, kao građanin zemlje iz 2014. godine.

-Nismo se razumeli. Svako mora da ima peronsku kartu. Nemaš kartu, nema ulaza – rekao je Nemac tako mi je delovao u tom trenutku.

-OK neću da uđem ali ti si sigurno kavaljer i šmeker. Nećeš dozvoliti da dama nosi kofere, jel da?

-To nije moj posao – preokrenuo se Namac u Srbina za tili čas.

Verovao sam da će u poslednjem trenutku ipak da se pronađe neko rešenje, ali momci koji su zaduženi za prevoz putnika su procenili da „objektivno“ nema mesta. I dalje me muči kako bi sve izgledalo da smo im kao u staroj godini „tutnuli“ 20-ak evra? Moram što pre da se naviknem na nove trendove. 

Na žalost nisam Japanac, a nisam ni Nemac. Navikao sam da kupujem sve što treba za praznike u poslednji čas. Samim tim ni izbor nije baš veliki. Umesto omiljene mesare otišao sam u onu koju baš ne volim. Ali kada ste došli u cajtnot izbor je mali. Odlučio sam da kupim butkicu. Uz kiseli kupus i kuvani krompir biće OK. Usput sam mislio da kupim i neke kore za pitu. Sjajna ideja zar ne? Na moju veliku žalost nema ni butkice ni kora.

-Nema butkice. Kasno je komšija. Što se kora tiče o tome ste trebali da razmišljate bar dva dana ranije.

Onako zbunjen upitah naivno, a koja je alternativa?

-Alternativa je da dođeš kod mene na ručak ili večeru – reče ljubazna prodavačica.

Kore sam našao u radnjici pored stana, pita je bila OK. Nisam kupio butkicu nego nešto što je isto kao butkica, ali se ispostavilo da nije. Prilično je bezukusno iako se lepo raskuvalo. Dan kasnije, ponovo sam se sreo sa mojom omiljenom mesarkom koja satarom radi kao singerica. 

-Dobar dan komšija. Kako je ispala butkica, jeste li našli kore?

-Našao sam kore. Pita je bila dobra, ali ono što ste mi prodali kao butkicu i nije baš nešto, rekao sam hrabro, iako je komšinica i dalje držala sataru u ruci.

-Pa vi dođite na vreme i biće sve kako ste želeli. Ja sam vam lepo ponudila da dođete kod mene, ali avaj...

Stvari su se polako ali sigurno vratile u kolotečinu. Praznici su ostali iza nas, pa nam sada predstoji da kao u zatvoru na kalendarima križamo dan po dan, do toliko željenje i obećane 2018. godine. Ako se sve u vezi sa blagostanjem ne odloži još malo, što nije nemoguće, naprotiv!!!