Naša posla

Rođen je 1824. godine u Zemunu, gde je završio srpsku i nemačku školu. Diplomirao je na Filozofskom fakulteta, a zatim se opredelio provestni rad i postao znameniti profesor naše zemlje. Radio je u Beogradu, Kragujevcu, Požarevcu, Zaječaru, Negotinu, Šapcu. Predavao je srpski i nemački, a đaci su ga voleli onako iskreno iz duše. U pitanju je profesor Kosta Vujić. Važio je za velikog gurmana a legenda kaže da je supu jeo u „Ruskom Caru“, govedinu u „Kolarcu“, varivo u „Balkanu“ a pečenje uz obaveznu čašu vina u „Parizu“. Zahvaljujući tekstu akademika Mihaila Petrovića – Mike Alasa koji je objavio Jež 1938. godine, Milan Vitezović je napisao scenario na osnovu kojeg je napravljen film „Šešir profesora Koste Vujića“ iz 1972. godine i rimejk istoimenog filma 2012. godine. Zašto šešir, pa zato što je profesor Vujić imao po jedan šešir za svaki dan.

Kao klinci, svi smo tokom osnovne i srednje škole imali bar jednog profesora kojeg smo obožavali. Profesora kojeg smo se često prisećali u našim kasnijim druženjima i iskreno se radovali ako smo bili u situaciji da ga ponovo vidimo. Tokom novogodišnjih praznika imao sam priliku da odgledam rimejk filma „Šešir profesora Koste Vujića“ koji je 2012. godine režirao Zdravko Šotra. Film zrači pozitvnom energijom, duhovit je, prepun sjajnih šala, uz mnogo značajnih poruka i pouka. Mislim da bi kao nekada kada smo mi bili srednjoškolci ili osnovci, profesori morali da organizuju kolektivni odlazak u bioskop, kako bi klincima prezentovali filmove iz kojih može mnogo da se nauči i koji od svih nas mogu da naprave bolje ljude. Znam da im neće biti lako s obzirom da su bioskopi u Srbiji praktično nestali i na njihovim mestima su nikli poslovni objekti, uglavnom kladionice, ali neko rešenje bi trebalo da se nađe. Mnogi su sa čudom gledali kako trener košarkaša Partizana, svoje pulene zajedno vodi u pozorište, biskop, kocertnu dvoranu. Rezultati pokazuju da je bio apsolutno u pravu. Ulogu profesora Vujića je maestralno odigrao Aleksandar Berček koji je sve dobijene pohvale i nagrade, posvetio legendi našeg glumišta Pavlu Vujisiću koji je u prvom filmu glumio profesora Vujića.

Ophrvan pozitvnim emocijama posle filma, odlučio sam da što bi rekli mladi, malo „izguglam“ i bolje se upoznam sa likom i delom Koste Vujića. Tek što sam počeo da plovim internetom, ostao sam blago reći u šoku. Jednom rečju neverica! Kosta Vujić, legendarni profesor, čovek koji je govorio da će biti poznat po tome što je bio profesor sjajnih budućih imena, nikada se nije ženio, a za života je sebi napravio grobnicu na Novom groblju u Beogradu. Vujić je ostvario svoj san. Ostao je upamćen po tome što su njegovi đaci između ostalih bili Jovan Cvijić (naučnik i osnivač Srpskog geografskog društva), Jaša Prodanović (književnik), Ljubomir Stojanović (državnik i dva puta predsednik vlade), Mihailo Petrović (matematičar i profesor na fakultetu), Pavle Popović (istoričar književnosti), Milorad Mitrović (pesnik)...

Sahranjen je 1909. godine na Novom groblju u grobnici koju je sebi napravio za života. A vest koja me je duboko razočarala glasi: „Ne zna se gde je grob profesora Vujića“!

-Na žalost vest je tačna. O čemu se radi ne znam, ali je verovatno tokom godina njegova grobnica prodata – rekao je Milovan Vitezović pisac scenarija za film o legendarnom profesoru i nastavio: -Na žalost nije on jedini znameniti Srbin za kojeg se ne zna gde je sahranjen. Želim da verujem da će primer profesora Vujića poslužiti za nauk kako treba postupati sa znamenitim građanima.

Nastavio sam da istražujem životnu priču legendarnog profesora, ali nisam mogao da se oslobodim razmišljanja o tome kako je moguće da se tako nešto uopšte dogodi. Iz glasnog razmišljanja trgnuo me je glas jednog od drugara:

-Naša posla. Šta ćeš?