Kada smo bili mali učili su nas da ne možemo
da sedimo na dve stolice. Verovali smo i pridržavali se ovog saveta. U
međuvremenu, dosta toga se promenilo. Počelo je još u periodu stare
Jugoslavije, kada je Josip Broz Tito doveden u situaciju da bira: stolica na
Istoku ili stolica na Zapadu. Opredelio se za solomonsko rešenje. Odlučio je da
ne sedi ni na jednoj, nego da bude nesvrstan, zajedno sa svima nama. Posle
njegove smrti, uz poruku i posle Tita – Tito, usledio je raspad Jugoslavije pa
je formirano nekoliko novih država, a svaka je imala svog Tita. Vreme je
prolazilo a mi se čvrto držali nesvrstanosti. Nismo želeli da se opredelimo za
jednu stolicu. Istovremeno, političari u regionu su nam ličnim primerom često
pokazavali da nije sve baš crno i belo. Sedeli su na jednoj, na dve, na tri, preseljavali
se sa jedne na drugu, a u cilju očuvanja pozicija često su svi zajedno sedeli
na jednoj stolici.
Godina koja je ostala iz nas dovela nas je
zabludu da možemo i dalje da forsiramo priču da ne želimo ni jednu stolicu, a
da istovremeno sedimo na dve. A to tako ne može. Tako su nas učili dok smo bili
mali. Dočekali smo predsednika Rusije Vladimira Putina sa vojnom paradom.
Opredeljenost ka EU smo potvrdili srdačnim dočekom priređenim francuskom
premijeru Manuelu Valsu. Nedugo zatim,
okrenuli smo se put Azije, a još su sveža sećanja na dolazak Li Kećijanga i
perioda kada smo „leteli na krilima zmaja“. Stigla je i 2015. godina a Srbija
je preuzela predsedavanje Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju,
skraćeno OEBS. Uveren sam da se sada vraćamo na početak priče. Ne može se
sedeti na dve stolice, a očigledno je prošlo vreme Tita kada je moglo i bez
istih. Moraćemo da napravimo jasan cilj i da se opredelimo hoćemo li put
Rusije, Kine ili EU. S obzirom da deklaritivno tvrdimo da smo za EU, počela je
igra proveravanja.
Sve je krenulo još pre dolaska Vladimira
Putina. „Naš prijatelj“, premijer Albanije je izbačen u prve borbene redove.
Prvo je sa svojom ekipom lansirao dron na stadionu Partizana zbog čega je
prekinuta utakmica Srbija – Albanija. Zatim je u zvaničnoj poseti tražio da
priznamo Kosovo, a nedugo zatim je na svojoj velelepnoj vili napravio
projekciju zastave velike Albanije, za koju je tvrdio da je avet iz prošlosti.
Izdržali smo ovaj napad! Nedugo zatim, EU je uspela da zaustavi izgradnju
Južnog toka od kojeg smo očekivali golemu finansijsku dobit i zaposlenje
velikog broja ljudi. Ostali smo u šoku! Prema poslednjim informacijama,
američki „Esmark“ je pobedio na tenderu i blizu je kupovine železare u
Smederevu. Ali, EU smatra da treba proveriti kako je odrađen tender i da li je
skladu sa zakonodavstvom EU. Muči ih podatak da je samo jedna ponuda od
dostavljenih devet, validna. 
I dok razmišljamo za koju stolicu da se
opredelimo, poznati kao veliki veseljaci, udarili smo brigu na veselje. I pored
žestokih mera štednje, drastičnog smanjivanja plata i penzija u cilju
stabilizacije budžeta, pronašao se „neki dinar“ za proslavu Srpske nove godine.
Ceca je pevala u Novom Sadu, Brega u Nišu, Željko Samardžić u Kruševcu, Haris Džinović u Jagodini a Željko Joksiković
u Vrnjačkoj Banji. Imali smo priliku da gledamo spektakularne vatromete koji su
trajali više od deset minuta. Osiromašeni građani se pitaju odakle pare za sve
to. Da li to znači da smo stali na noge, da su lokalne samouprave već osnažile
da mogu da izdvoje sredstva za prilično skupe pevače na prostoru Srbije. Ili je
možda, naša estrada odlučila da posluša savet ministra Aleksandra Vulina pa su
volontirali za Srpsku novu godinu i usput donirali sredstva za vatromet da se
ne brukaju pred vernom publikom.
Vreme slavlja je iza nas. Došlo je vreme za
suočavanje sa problemima!
Нема коментара:
Постави коментар