IDIL(A)?!

Arapsko proleće ili ako vam se više sviđa Arapsko buđenje je počelo 2010. godine. Kao na filmskoj traci su se smenjivale demonstracije, koje su vremenom prerastale u građanske ratove, posle kojih su jedan po jedan vlast napuštali Abidin Ben Ali (Tunis), Hosni Mubarak (Egipat), Moamer El Gadafi (Libija), Abdulah Saleh (Jemen). Kako to obično biva neki su imali više, a neki manje sreće. Ali i Saleh su pobegli iz zemlje, Gadafi je ubijen, a Mubaraka drže u vojnom zatvoru. Svetski mediji su bili u transu. Mahom su obaranje diktatora kako su ih nazivali, slavili kao pobedu demokratije, kao pobedu boraca za ljudska prava. U ovim sukobima bilo je oko 50 hiljada civilnih žrtava koje su okarakterisane kao kolateralna šteta na putu ka slobodi. Svi pomenuti mediji i svi lideri velikih svetskih zemalja su dobili napade amnezije. Potpuno su zaboravili da su decenijama sarađivali sa arapskim liderima i da su ih često nazivali ljudima koji su garant stabilnosti u regionu. Moamer El Gadafi je brutalno ubijen. Medijama nije smetalo da objave snimke linča, uz napomenu da su minuti koji slede uznemirujući!!!

Na krilima velikih uspeha „demonstranata“ koji su polako ali sigurno dobijali oreol heroja, na red je došla Sirija. Ali poučen iskustvom svojih kolega iz drugih zemalja Bašir El Asad se spremio na rat do istrebljenja. Do sada je poginulo nekoliko stotina hiljada ljudi, a Arapsko proleće nije „oduvalo“ Asada. Euforija je malo po malo počela da jenjava. Kako je vreme odmicalo postajalo je sve jasnije da od buđenja i demokratije nema ništa, nego da je u pitanju borba za naftu i surove lične interese. Nekoliko godina kasnije u Jemenu besni građanski rat, u Libiji se tri frakcije besumučno bore za svaki pedalj ove razorene ali naftom bogate zemlje. U Egiptu, je vojska izvela državni udar i sa vlasti srušila demokratski izabranu Muslimansku braću, čiji predsednik Mohamed Morsi leži u zatvoru, a državu vodi general Abdulah Fateh El Sisi. Mediji su ćutali kao da se ništa ne dešava.

Simpatični pobunjenici i borci za ljudska prava, kako su ih predstavljali svetski mediji su odlučili da prestanu da se igraju demokratije te da se i oni uključe u borbu za crno zlato. Formirali su Islamsku državu koja se prostire na velikom delu Sirije i Iraka. Odmah su proglašeni za terorističku organizaciju i to najopasniju u istoriji. Opasniju od nekada neprikosnovene Al Kaide. Ima ih mnogo, naoružani su do zuba, sjajno organizovani, a nemaju nikakvih problema sa finansiranjem s obzirom da u svojim rukama drža bogata nalazišta nafte. Iz dana u dan stižu informacije o tome koliko se građana širom Evrope, priključilo borcima Islamske države. Razorena armija Iraka ne može da se suprostavi Idilu, a Bašir El Asad očigledno nije preterano zainteresovan s obzirom da sada, koliko to god čudno zvučalo, zajedno sa IDIL-om ima zajedničkog neprijatelja – zemlje sa Zapada. Mediji su malo po malo, vesti iz Libije, Sirije, Iraka i Jemena gurali u drugi plan. Centralne vesti su postale one iz Ukrajine gde se desila neverovatno slična priča onoj koju smo pratili za vreme Arapskog proleća. Ali stravičan zločin koji je počinjen u redakciji francuskog nedeljnika „Charlie Hebdo“ je vratio pozornost kamera na dešavanja na ovo trusno i ratom zahvaćeno područje.

Rešenje se ne nazire. Zapadne sile su jedno vreme pokušavale da ubede Tursku da sa svojim trupama pokuša da se obračuna sa borcima Islamske države, što je predsednik ove zemlje Tajip Erdogan odbio sa smeškom. Amerikanci i NATO, poučeni lošim iskustvima iz Avganistana i Iraka,  trenutno ne pomišljaju na vojnu intervenciju, a sporadični udari dronovima deluju kao ujed komarca. Širom planete posle dešavanja u Francuskoj raste strah sa jedne i netrpeljivost prema Muslimanima, sa druge strane. Kao pečurke niču desničarske organizacije koje se između ostalog bore protiv islamizacije svojih država: Pegida (Nemačka), Nova Zora (Grčka), Jobiko (Mađarska), Engleska odbrambena liga (Velika Britanija), Viteški templari (Norveška)... Mnogi se sa razlogom plaše da nama u bliskoj budućnosti nije najveći problem ponovo pokrenuti hladni rat, nego rat civilizacija koji nam preti!

Analitičari koji su se pre nekoliko godina utrkivali da demonstrante i vođe Arapskog proleća proglase herojima, doblii su ponovo napad amnezije. Sada se stidljivo ali sve češće sa setom sećaju kako se nekada živelo u Libiji. Građani su imali besplatno školstvo i zdravstvo, nisu plaćali struju i vodu, kao ni kamate na kredite od banaka koje su bile državne. Svaki bračni par je dobijao sredstva neophodna za kupovinu stana. Ako je neko želeo da se bavi poljoprivredom dobijao je kuću i zemlju. Država je pomagala u kupovini automobila, kao i u slanju studenata na školovanje u inostranstvo. Benzin je bio gotovo besplatan. Sa setom se Libije i Iraka, sećaju i mnogi građani Srbije koji su radili u pomenutim zemljama. Ako je demokratija odgovor na pitanje za koju se frakciju opredeliti u ratnom vihoru Libije, ja sam za diktaturu koju je sprovodio Gadafi.

Arapsko proleće je ostalo iza nas. Postavlja se pitanje šta nam donosi proleće koje dolazi?