Pravac Crna Gora, drugi deo!
Ekipa standardna, mala ali odabrana. Šumadinac vozač i Crnogorac suvozač. Zašto
drugi deo, pa već smo imali jednu avanturu. Bar je tako trebalo da izgleda ali
nije bilo tako. Više je ličilo na horor. Krenuli smo put mora posle celodnevnog
rada u kasnim večernjim časovima, uvereni da smo nesalomivi. Ali, putovanje se
pretvorilo u borbu sa mrakom, dugim i kraktim svetlima, umorom, maglom, kišom.
Stigli smo živi i zdravi. Doduše ne baš skroz zdravi jer smo spavali tri dana
da dođemo sebi. Bila je to klasična vožnja od tačke A do tačke B. Sada smo
želeli da ispravimo grešku, pa smo put Crne Gore krenuli u ranim jutarnjim
časovima. Vreme nam je išlo na ruku. Pravi letnji dan. Sunce, nebo bez oblačka.
Idealan dan da se uživa u putu da se upoznaju Srbija i Crna Gora da bi se više
voleli. Između tri varijante, mi smo se opredelili za trasu: Topola, Rudnik,
Milanovac, Čačak, Užice, Jabuka, Žabljak, Nikšić i eto nas na moru.
Naoružani dobrom energijom i svim
mogućim uređajima koji olakšavaju put (pametni telefoni, kamera za snimanje
puta, navigacija, voda, grickalice i šeširi) upalismo automobil na baterije,
zovu ga i hibrid i krenusmo. Atmosferu u kolima podgrevaju hitovi kultne
beogradske grupe Sunshine, koja se na žalost raspala. Jezdimo autoputem,
pevušimo stare dobre hitove i dogovaramo se oko doručka i ručka, gde bi bilo
dobro da stanemo. Taman kada smo pomislili da u skladu sa novim trendom snimimo
neki spot kao Našata Bekvalac ili Goga Sekulić (vidi linkove) i shvatili da će
to ići malo teže jer nemamo kabrio vozilo a nismo ni obdareni kao prethodno
spomenute pevačice, sledila nam se krv u žilama. Na autoputu iz ko zna kog
razloga, ekipa u automobili rumskih registracija brutalno nas je isekla.
Sirena, malo levo malo desno, nekako se mimoiđosmo. Ja sam položio vožnju ali
ne vozim. Međutim, slušajući iskusne vozače, počinjem da se slažem sa stavom da
ako na putu vidite registarciju Rume ili Pančeva bežite sa puta.
-Ovo bre nije normalno. Mogao je
ludak da nas ubije –reče Šumadinac.
-Ajde da stanemo, popušimo po
cigaru da se smirimo pa idemo dalje.
-Čekaj da nađemo neko, što bi
Alvirović rekao odmorište.
Kada već spomenu Alvirovića koji
je napravio mnogo sjajnih emisija koje vozačima pomažu da stignu do željenih
destinacija kako u Crnoj Gori, tako i u Turskoj i Grčkoj, zapitah se da li mu
posao remeti savremena navigacija koju sada gotovo svi koriste u automobilima.
-Ne brate. Navijagicija je
navigacija, kaže ti napred, levo, desno, vrati se nazad. Ali, navigacija ne zna
koliko košta kafa u Čačku, koliko je roštilj u Užicu, gde da staneš, gde da
dremneš, gde da kupiš benzin. A to Alvirović zna.
I dok razmenjujemo mišljenje o
sudbini Alvirovića, ljupki glas sa mobilnog telefona nas informiše da skrenemo
malo desno. Svesni da će devojka koja nas vodi put Crne Gore biti sa nama celim
putem, dogovorismo se da je zovemo Milenica. Zašto? To nam je prvo palo na
pamet. A Milenica baš fina. Ljubazan glas, smirena, staložena. E sada, kao i
svaka žena, voli mnogo da priča, a onda u toku te priče se zbuni, pa počne da
preračunava trasu. S obzirom da Šumadinac ovaj deo puta poznaje kao svoj džep,
odlučismo da Milenicu pošaljemo malo da odmori. Što bi rekao naš narod na zakonsku pauzu.
-Brate prođosmo pola puta a ti
nisi našao ni jedno odmorište. Što ne staneš ovde vidi kako je lepa priroda.
-Gledaj brate prirodu kroz prozor
i uživaj. Ovde ako stanemo nećemo krenuti do sutra ujutro. Dok se svima javim,
dok se ispričam na temu kako si šta radiš, gde si šta ima novo, proći će nam
ceo dan.
Te se ja posvetih prirodi. Igrom
slučaja sam imao priliku da boravim nekoliko dana u Toskani. Šumadija je na
istom nivou kada je priroda u pitanju. Po divnom, sunčanom danu sve izgleda
božanstveno. Prolazimo pored voćnjaka, vinograda, sve je ozelenilo, kuće
uglavnom lepo sređene i doterane. Usput prolazimo pored nekoliko restorana koje
morate da posetite i probate jagnjetinu ispod sača: „MB“ i „Daščara“. Reklama
je besplatna. S druge strane, pade mi na pamet da ljudi u Beogradu koji su
uglavnom pod stalnim stresom, umesto standardnih terapija: lekovi, alkohol...
mogu da se odluče da kada su slobodni prođu ovim krajem, jer su priroda, vazduh
i sve što vidite oko sebe, melem za telo i dušu. Mnogi će reći da je Toskana
ipak sređenija. To je tačno, ali je zato mnogo, mnogo skuplja. Italija je ipak
miljama ispred Srbije u svakom smislu. Šumadija je na samo sat vremena vožnje
od vreve glavnog grada, a ugođaj je verujte identičan.
-E brate ovo ti je reka Jesenica
– skrenu mi pažnju Šumadinac.
Gledam i ne verujem. Ljudi moji u
trenutku kada prolazimo pored nje ona više liči na potočić a ne na reku koja je
pre nešto više od mesec dana nosila sve pred sobom. Da čovek ne poveruje.
Priroda je čudo.
U Toskani sam bio, a na Tur
D'Franse legendarnoj biciklističkoj trci nisam nikada. Pratio sam ovo sjajno
takmičenja preko TV ekrana i odgovorno tvrdim da lepotu koju vidite dok se
momci u kraktim majicama bore da prežive do cilja, nije lepša od one koju
možete da vidite dok se penjete na planinu Rudnik. E sada, što nikome u ovoj
zemlji ne padne na pamet da organizuje neku trku kroz ove krajeve to je drugi
problem. A i laicima je jasno da bi to i te kako uticalo na popularizaciju
sporta kao sporta, a s druge strane i Šumadije kao turističke destinacije. Neko
marketinški mora da pomogne ljudima u ovom prelepom delu Srbije. U Aranđelovcu
postoji sjajan akva park, na Rudniku divan SPA centar sa prelepšim smeštajem,
restorani su vrhunski, priroda kao u raju. Svi uslovi da Šumadija postane
Toskana postoje. Samo treba volje i razumevanja, bolje reći angažovanja Države.
I tako, gledajući, bolje reći
istinski uživajući u prirodi stigosmo do prvog odmorišta. Restoran „Opanak“.
Smešten u šumici iznad Milanovca. Toplo ga preporučujem svima koji idu ovim
putem ka Crnoj Gori, ili jednostavno žele sebi da naprave ugođaj tokom vikenda.
Domaćinska atmosfera. Domaća kafa, bolja nego kada je vi napravite kuće, sa sve
ratlukom i hladnom izvorskom vodom. Možete da probate i širok spektar domaćih
rakija, iz kraja poznatog po proizvodnji istih. Možete, ako vas posle toga ne
čeka još veliki komad puta ka Crnoj Gori. I ova reklama je besplatna.
Okrepljeni i spremni za nova
uživanja na putu ka Crnoj Gori prođosmo Milanovac koji deluje nekako ušuškano.
Dok prolazite pažnju vam privlače prelepi stadion Metalca, istoimena fabrika i
švedska investicija preduzeće „Tetra Pak“. Ljudi deluju nekako smireno,
opušteno. Mnogi su nasmejani, što je u Beogradu teško videti. Stižemo u Čačak,
koji mi pomalo liči na Detroit iz SAD. Na svakom ćošku imate ili perionicu za
kola, servis za kola, salone za prodaju automobila ili otkrivene parking prostore
ze prodaju polovnih automobila. Nije mi se svideo Čačak. Nekako je zagušljiv,
ali nije sve tako crno ako ste pomislili. Čačak je blizu ovčarsko – kablarskog
kraja koji je raj na zemlji. Idealan predeo za vikend a bogami i za duži letnji
turizam. Jezero izgleda prekrasno, sa mnogo restorana i splavova. Mir i tišina
svuda oko vas. Verujte da je bolji za kuliranje od dunavskog i savskog keja.
Pored toga u prelepim šumama koje okružuju ovo jezero nalazi se najmanje
desetak srpskih manastira. Ne znam kako je zimi, ali ova destinicacija je
velika šansa za turizam u Srbiji. Ako neko uopšte razmišlja o turizmu kao
načinu poveđanja BDP u Srbiji.
Sledeća destinacija je Užice.
Poslali smo Sunshine da malo odmori kao i Milenica, a dobro raspoloženi,
osveženi prirodnim lepotama, odlučismo da u Užice uđemo kako i dolikuje, sa
poštovanjem. Te stoga pronađasmo stare dobre hitove „Druže Tito bela lica kad
ćeš doći do Užica“ i "Užice mali Carigrad“. Nastavljamo dalje, samo se
menja muzika. Sada je hit „Zlatibore pitaj Taru“. Odlučismo da nećemo praviti
pauzu na Zlatiboru, nego gazimo da Đurđevića Tare. Da ručamo sa pogledom na
most. Umalo da zaboravim. Prelepi Zlatibor deluje na pojedinim mestima kao iz
horor filmova. Srce mi se cepalo dok sam gledao drvorede koji su bukvalno
iščupani iz korena. Ima ih baš mnogo.
-Šta se bre ovde desilo, upitah u
čudu.
-Bila je brate neka strašna oluja
pre desetak dana.
Verujte, izgleda kao da je prošao
tornado.
Bliži se Uvac.
-Je li brate jer ti znaš po čemu
je poznat Uvac – pita Šumadinac.
Muk
-Ajde pomoći ću ti kao drug Raja
iz filma „Tito i ja“. Po belo, belo, belogla....
-Znam po beloglavim orlovima –
odgovorih samouvereno.
-Zamalo. Jesu beloglavi, ali nisu
orlovi nego supovi.
Ne razmišljajući mnogo lupih:
-Jel to isto ptica.
-Sa kim se ja vozim. Da čovek ne
poveruje.
Šumadinac je taman završio
rečenicu kada se pojavio ogroman bilbord sa dva beloglava supa koja deluje
zaista moćno. Ajde, šta sad. Čovek se uči dok je živ.
Iz priče o Supovima, prekinu nas
prizor Zlatarskog jezera pored kojeg prolazimo. Ljudi moji, kako je moguće da
ja to nisam ranije video i shvatio kakva je to lepota. Jezero ima smaragdno
zelenu boju. Oko njega, nekako neprimetno su stacionirani restorančići i kafići
koji ni na koji način ne ugrožavaju idilu, nego se potpuno uklapaju u prirodnu
lepotu ovog kraja. Širom smo otvorili prozore da bi se nadisali svežeg vazduha
i maksimalno uživalu u raju za oči. Ovaj raj je smešten između Kokinog Broda i
Nove Varoši.
Stižemo do Prijepolja a oči ne možemo da odvojimo od reke Lim.
Prozori su i dalje širom otvoreni. Iz tog uživanja preseča nas nesnošljiv smrad
i šok. Ljudi moji, kome je bre palo na pamet da smeće i to ogromnu količinu
odlažete sa desne strane puta, nedaleko od reke. Raznih ludaka ima, ali ovo je
stvarno za nepoverovati.
Evo ga i granični prelaz na
Jabuci, a ja sve vreme tražim da vidim da li postoji neki spomenik, neki znak
da je ovde poginuo mali bombaš i narodni heroj Boško Buha. Nisam ga video, ali
sam posle na internetu saznao da postoji memorijalni centar posvećen ovom
narodnom heroju, koji je poginuo sa samo 15 godina. 
Uživajući u prirodi polako
stižemo do reke Tare i velelepnog mosta iznad nje. Pogled koji nam se pruža dok
prilazimo mostu stvara dvostruka osećanja. Sa jedne strane je divljenje a sa
druge i mali strah, posebno meni koji se bojim visine. Prolazimo preko mosta, a
tamo planetarni samit. Rusi, Kinezi, Japanci, Moldavci, Francuzi, Britanci,
Amerikanci. Svi fascinirani, slikaju most, pogled sa mosta. Jedino nas to ne
zanima. Gledam naše ljude, poznajem ih po tablicama, kako nervozno udaraju po
sireni jer ne mogu da prođu od oduševljenih turista. Ne pada im na pamet da
stanu i malo uživaju u svetskom čudu. Ljudi moji, pa most na Tari je napravljen
od 1938. do 1940. godine. Alo bre, za samo dve godine. A mi sada sa svom
tehnikom i mehanizacijom, ne možemo da napravimo deset metara autoputa za deset
godina. Da čovek ne poveruje. Ali to mnogo ne potresa ljude iz ovog kraja, koji
se kao lavovi bore da naprave atraktivnu turističku destinaciju. Već je
napravljeno mnogo malih kućica koje su divno uklapaju uz prelepu planinu
Durmitor. Splavarenje je već poznatao širom Evrope i sveta, a sada se prave
dodatni sadržaji. Dve ogromne žičare sa leve i desne strane mosta pružaju
mogućnost ljubitelji ekstremnih sporta i onima kojima fali adrenalin da uživaju
maksimalno. Tu je i badnži džamping (vidi linkove). Ja nisam taj, Šumadinac
jeste.
-Ajde brate da se spustimo
zajedno. Da ti razbijem taj strah od visine.
-Brate mene je strah i dok gledam
ove što se spuštaju. Ostavi me na miru.
-Ajde bre. Idemo zajedno, ja ću
da te držim, a vidiš da ovo čudo ima i motor. Šta može da ti se desi.
-Da umrem od straha. Ostavi me na
miru. Pa nisam ti ja Dvornik iz onog filma “Most“. Da rušim most, visim iznad provalije a
Nemci pucaju po meni. Ti bi možda mogao da budeš Bata Živojinović.
Na svu sreću stiže ručak, pa me
je ostavio na miru. Restoran gleda na most i one hrabre momke i devojke koji su
spuštaju već pomenutim žičarama, preko ambisa od nekoliko stotina metara.
Konobar koji nas služi leti po restoranu iako je gužva neverovatna. Sve stiže.
U jednom trenutku usledi spontana komunikacija:
-Jeli Dragane, vidim da se
prezivaš Bogavac. Šta ti dođe Dragan, bivši igrač Zvezde – upita Šumadinac.
-Brat rođeni.
-Kako je on?
-E, na žalost ponovo je pokidao
ahilovu tetivu. Završio je karijeru. Ali nije to problem, problem je što neće
da se ženi.
-A što bi se ženio – upitasmo u
glas.
-Pa vreme mu je. Kad će ako ne
sad.
-A šta ti dođe Nebojša, bivši
košarkaš a sada trener?
-E on mi je brat od strica. On je
super, radi u Francuskoj kao trener. Baš bi sada trebalo da dođe na odmor pa da
se malo porodično okupimo. De ako zajedno ubedimo Dragana da se oženi.
Aj sa srećom.
I tako, puni pozitivne energije,
napunjenih baterija od lepote koju smo videli, jedrimo kao Primorju. Bukvalno
jedrimo. Oko nas pašnjaci, poneka domaća životinja (krava, ovca, koza, konj),
prelepi Durmitor, vazduh koji leči. Put, kao da ste u Toskani. A na njemu,
nigde nikoga. Kao da je neko osmislio da nama dvojici napravi ugođaj za
pamćenje, posle prvog dela „Pravac Crna Gora“.
Jedino vodimo računa da ne
prekoračimo brzinu s obzirom da su organi reda u Crnoj Gori agilni, a ima ih
podosta na putu, na kojem objektivno možete da vozite 150 a ograničenje je 50
ili 60.
-Vidi brate. Ovaj tip ispred nas
vozi BMW a ne ide preko 50. To je uživanje u putu i prorodi. Sigurno je u našem
fazonu. Hoće čovek da uživa.
-Sumnjam. Pa vidiš da je
registarcija PG. Sigurnpo kucka poruku ili priča.
Odlučismo da ga preteknemo. Opet
je Šumadinac bio u pravu. Ovaj je kuckao i pričao istovremeno. Što bi rekli oni
iz filma i predstave „Opet pakujemo majmune“, ala sam naivan!
Pribložavamo se Nikšiću. E sada
meni srce lupa jače, kao što je Šumadincu oko Topole. Otac mi je rođen u
nikšićkom Broćancu a majka u Trebinju. Jako volim ovaj kraj i uvek se osećam
pomalo setno zato što me vežu i lepe i tužne uspomene za ovaj deo Crne Gore.
Ali svaki put kada prolazim, osetim ogroman naboj pozitvne energije, nege
energije koja te vuče da ideš dalje, da se boriš....
-Brate ali su ovi tvoji zemljaci
napredovali, pa to je za neverovati – prekinu mi misli Šumadinac.
-Što?
-Pa evo već sat vremena pokušavam
da nađem nešto na lokalnim radio stanicama i jedino što sam našao su dve
operske arije. Alo bre šta je sa vama pa turistička je sezona. Hoću nešto veselo.
Kako je bre dok smo išli kroz Šumadiju, sve bilo u skladu sa ambijentom. Malo
„Mito bekrijo“, malo „Kroz šljivike i livade“, malo „Krčma u planini“. Ovo da
mi središ preko svojih veza, da sve bude spremno za narednu godinu.
-Usput dođeš mi pivo, jer sam
prvi video more – reče Šumadinac dok nam je pogled pucao na zaliv koji izgleda
kao iz bajke.
Ostalo je rutina. Ponovo smo
širom otvorili prozore da se posle svežeg vazduha iz Šumadije, sa Durmitora,
sada nadišemo i onog obogaćenog jodom koji dolazi sa mora.
I tako se završi Pravac Crna Gora
drugi deo. Iskreno, jedva čekam treći deo ove avanturističke priče. Do tada ću
pratiti emisije Alvirovića, da saznamo šta je to što bi mogli dodatno da
upoznamo da bi više voleli region u kojem živimo.
Možda bi neku emisiju mogli
da pogledaju i ovi iz Vlade pa da se malo pozabave turizmom, jer uslovi za to
postoje.
Mnogo veći nego investiranje u
industriju i porizvodnju. Uveren sam u to!
Нема коментара:
Постави коментар