"Zašto
ljudi ne razmisle kolko je nama teško, koliko nam znače uspesi, koliko smo mi
iskren i pravičan narod i koliko se borimo za našu zemlju, koja nam je pružila
samo našu porodicu i parče zemlje ispod neba! Neki ljudi nikada neće shvatiti
koliko sebe dajemo za svoju zemlju, koliko se žrtvujemo i koliko je volimo, ne
samo nju nego i ljude u njoj. U trenutku kad ovo pišem mnogo mi je teško i
najradije bih zaplakao ovako ponosan na sebe i moje drugare, moju ekipu koja je
dala sve od sebe i na kraju izašla sa terena uplakana, uvređena!! Neke stvari
se ne mogu stvoriti i kupiti, sa ovim se jednostavno rodite. To je ta hemija,
osećamo se svi isto, uvređeni smo, ali izlazimo iz ovog još jači i uzdignute
glave. Kao pobednici. Jer... mi smo rođeni takvi, SRCE nam je takvo!".
Siguran
sam da se pitate o čemu se radi? U pitanju je emotivna izjava Danila Pantića ( na slici),
igrača Partizana i reprezentativca Srbije do 19 godina, posle poraza od Nemačke,
a uoči meča odluke sa Bugarima na Evropskom prvenstvu. Za razliku od naših
klinaca i jedne sjajne generacije koja je bila svesna šta znači meč sa
Bugarima, situacija u Srbiji, a posebno u našem Savezu, daleko je bila od
osećanja mladog Pantića i njegovih drugara. Uoči meča u kojem je pobeda
donosila plasman u polufinale i što je mnogo važnije mesto na Svetskom
prvenstvu koje se naredne godine igra na Novom Zelandu, mi smo se bavili novim
selektorom Srbije. Saznali smo da su “tajni” pregovori vođeni u Švajcarskoj. Da
je Dik Advokat veliki prijatelj sa Vladimirom Putinom?! Da Holanđanin stiže u
nedelju, da će mesečno dobijati oko 30 hiljada evra i plus 350 hiljada ako
izbori plasman u Francusku. Niko, ali baš niko iz Saveza nije reagovao na
činjenicu da je Partizan uoči meča generacije vratio kući Andriju Živkovića,
jednog od najboljih igrača naše reprezentacije, kako bi igrao za Partizan
protiv Ludogoreca u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Danas bi trebalo da se
vrati i pomenuti Danilo Pantić, iako nas čeka polufinale sa Portugalom.
Ne
znam da li se slažete, ali u svim normalnim zemljama je reprezentacija svetinja
i uvek je bila iznad klupskih interesa. Pored toga, mi se ponašamo kao da se
uspesi na reprezentativnom i klupskom nivou smenjuju kao na filmskoj traci. Šta
sad, jedno Evropsko ili Svetsko prvenstvo, više manje, nije bitno. Dobro,
slažem se mi nikada nismo ni bili normalna zemlja, ali moramo da težimo da to
postanemo.Umesto da svi stanemo iza pulena Veljka Paunovića, mi im sami
postavljamo prepreke. Ali, momci su pokazali od kakvog su materijala satkani.
Iako u timu nije bilo kapitena Maksimovića koji je dobio crveni karton protiv
Nemaca na pravdi boga. Iako u timu nije bilo Živkovića koji je sigurno drhtao
čitavim tokom meča, Srbija je golom Mandića (vidi
link) u 90. minutu stigla do pobede. Generacija sjajnih momaka je
ostvarila san. Igraće na Svetskom prvenstvu, igraće u polufinalu protiv, sudeći
po prikazanom, najvećeg favorite za osvajanje titule, selekcije Portugala.
Posle
ovog trijumfa, selektor naše selekcije Veljko Paunović bi morao brže bolje da
nađe neki novi angažman. Ne Veljko, nemoj da čekaš razgovor sa ljudima iz
Saveza.Potapšaćete po ramenu i reći će ti da si super odradio posao i da nemaš
razloga za brigu. Seti se Veljko, kako je prošao Ljubinko Drulović koji je pre
dve godine postao šampion Evrope sa igračima do 19 godina. Postavili su ga na
mesto v.d. selektora, a onda ga se odrekli preko noći. Ne bi me iznenadilo da
su čelnici Saveza, odmah posle meča,
zvali drugare iz UEFA da ih pitaju imaju li nekog iskusnog stručnjaka za
Svetsko prvenstvo na Novom Zelandu, kako bi napravili “dobitnu kombinaciju”.
Šta je dobitna kombinacija? Pa mlad tim i iskusan trener kojeg preporuči UEFA.
Da su mislili da ti pomognu, stavili bi veto na zahtev Partizana i ne bi
dozvolili crno-belima da ti uzmu Živkovića pre meča odluke. Ako ja nisam lud, a
mislim da nisam, Savez bi morao da bude iznad klubova. Dobro, morao bi da smo normalna
zemlja, a nismo!
"Kad
Nemci daju gol u zaostavnom vremenu, onda je to zato što imaju mentalitet, zato
što igraju do kraja, što imaju karakter, i tako dalje. Kad mi Srbi damo gol u
90-om, onda je to "jedva", "sreća", "provukli
se", "slabi ovi, oni"... Cenimo sebe pa će nas i drugi ceniti
više. Omladinci zasluženo u polufinalu, čestitke igračima - pokazali ste da
imate mu**", poručio je Kosanović, savetnik selektora Veljka Paunovića na
društvenim mrežama.
Već
sam pisao da počinjem da sumnjam u onu staru “da sreća prati hrabre”. Naši
klinci su nadigrali Ukrajinu a bilo je 1:1. Nadigrali su i Nemce a bilo je 2:2.
Dok sam kao lud gledao u ekran kompjutera, pritiskajući kao da mi od života
zavisi dugme F5 za refrešovanje, pomislio sam da bi bila velika nepravda da ne
postignemo gol. Na kraju, fortuna je ipak pogledala naše momke. Sreća ipak
prati hrabre. Usput, hteo sam u jednom trenutku da napravim neki vid apela da
niko, ali niko ne plaća TV pretplatu RTS-u. Pa zar je moguće da niste u stanju
da obezbedite TV prenos ovog meča. Posle sam se malo smirio, jer su na Eurosportu,
saopštili da na stadionu na kojem je odigrana utakmica nema uslova za TV
prenos. OK. Ali i dalje mislim da je plaćanje TV pretplate RTS-u čista
budalaština. Odvojite 600 dinara da bi gledali stare serije do besvesti : “Bolji
život”, “Potraga za blagom”, “Otpisane”… Dobro, “Otpisani” su OK.
Iskusni
Kosanović reče u izjavi da moramo da cenimo sebe da bi nas drugi cenili. Čovek
je u pravu. Sve normalne zemlje, što mi nismo, cene svoje uspehe. Ne da ih cene
nego ih veličaju gde god stignu. Nema veze da li je u pitanju mačevanje,
kriket, hokej na travi, biciklizam, rvanje, dizanje tegova… Uspeh je uspeh. E
mi nismo takvi. Mi smo nacija koja pati što ne može da bude najbolja u fudbalu,
a svere gde smo cenjeni širom planete nama nisu važne. Ni sam ne znam koliko
sam puta u proteklih mesec, do dva dana čuo stavove tipa: “koga bre zanima
vaterpolo”, “to je sport koji se igra u desetak zemalja”…
Da
smo normalna zemlja a nismo, sportovi u kojima smo uspešni a ima ih mnogo, bi
bili u centru pažnje. Svi koji su gledali okršaj sa Crnom Gorom u polufinalu vaterpolo
Evropskog prvenstva u Mađarskoj znaju zašto. Gubili su naši momci sa 5:1, 8:4.
Da je fudbal u pitanju, poučen dugogodišnjim iskustvom, prebacio bi na neki
film, ali kada su vaterpolisti u pitanju verovao sam da nije gotovo. Znam da se
u tom trenutku u meni probudio utopista, ali ni ovoga puta me “delfini” nisu
razočarali. Borili su se za dres, bolje reći kapicu sa državnim grbom do
poslednjih atoma snage. Uspeli su da se vrate u meč, uspeli su da pobede sa 10:9.
U pitanju je meč koji će ući u anale evropskog vaterpola, a nas to ne zanima. U
stvari, zanima nas na neki drugi način. Kada se vaterpolisti koji su ovog leta
osvojili Svetsku ligu, izborili plasman na Svetsko prvenstvo i u džepu imaju
srebrnu medalju sa Evropskog prvenstva, vrate u Beograd, dočekaće ih naši
političari željni medijske afirmacije. Slikaće se sa istinskim junacima,
obećaće kule i gradove, veliku podršku, a posle toga će ih zaboraviti. Kao da
nisu ni postojali. Usput, posle meča me uhvatila neka mala tuga. Naglašav da
pričam samo sa sportske tačke gledišta. Da li je moguće, da je zbog ličnih
interesa pojedinaca dozvoljeno da se rasture Crna Gora i Srbija. Svi normalni
se slažu sa stavom da je to jedan narod. I sada umesto da zajedno osvajamo
medalje mi se kao gladojitari u arena borimo jedni protiv drugih. Usput,
siguram sam da bi i već toliko puta pominjani Dik Advokat mnogo više voleo da
smo ostali zajedno, bila bi to selekcija kadra za velika dela, na velikim
takmičenjima. Opet se vraćamo na priču o tome da bi sve bilo bolje da smo
normalni, ali na žalost nismo?
Da
nisam u zabludi, najbolje govori podatak da je na prošlim Olimpijskim igrama
zlatnu medalju sa suzama u očima osvojila Milica Mandić. Sport se zove tekvondo.
Do tog trenutka, budite sigurni da je vrlo mali broj ludi u Srbiji znao da se
mi uopšte bavimo ovim sportom, a kamoli da imamo devojku spremnu da stigne do
trona i sa suzama u očima peva himnu. Svi smo tada bili ponosni. Tek posle toga
u medijima su počeli da prate rezultate i u ovom sportu. Ovakvih primera ima
miliona, što je još jedna u nizu potvrda da nismo normalna zemlja.
Suština
je da nas niko neće ceniti ako ne cenimo sebe. Umesto da trošimo vreme
analizirajući koliko je Dik Advokat blizak prijatelj sa Vladimirom Putinom,
morali bi da se bavimo našim uspesima a ima ih mnogo. Jedino ih mi ne vidimo.
Bolje reći, koga bre zanimaju košarka, vaterpolo, odbojka, veslanje, tekvodno,
kajak i kanu, streljaštvo, pa čak I fudbal ako su u pitanju mlađe selekcije…
Možda
će zvučati čudno, ali stvarno stižem do zaključka da mi jednostavno volimo da
patimo!
Нема коментара:
Постави коментар