Spaseni smo!

SPASENI SMO! URA, URA, URA! A ja sam se baš uplašio da nam preti grčki scenario. Međutim, ništa od toga. Dugo čekane mere za ekonomski spas Srbije su konačno saopštene. Ako sam ja dobro razumeo, posle žestokih udara po penzijama i platama, uštedama na svim nivoima, otpuštanju neradnika kao i onih koji su zaposleni po partijskoj liniji, nama koji sačuvamo posao ostaje da radimo dvostruko ili trostruko više, za trostruko manja primanja, pa bi eventualno za dve, tri godine moglo da nam bude bolje. Usput, redovno moramo da plaćamo sve račune koje dobijamo, jer u suprotnom stižu izvršitelji koji plene pokretnu i nepokretnu imovinu. Finansijki stručnjaci kažu da su se ovakve mere jednostavno morale sprovesti, a sa tim se slaže i „širom sveta omiljeni„ MMF. Pojedinci hvale Vladu na hrabrosti da preuzme odgovornost i sprovede nepopularne mere u cilju spasavanja Srbije. Mene muči druga stvar. Neko mora da je kriv za situaciju u kojoj se nalazimo. Pa nismo dovde stigli spletom nesrećnih okolnosti. Neko je znači otimao ili se pogrešno zaduživao, ili previše trošio. Stvarno mi nije jasno da niko zbog toga ne odgovara.

Pa šta smo krivi penzioneri i mi radnici da sada sve puca po našim leđima. Već sam spomenuo one izvršitelje. Ako ja ne platim račun za telefon blokiraju mi platu i prete oduzimanjem imovine. Usput šalju velike momke, čisto da ne bude problema. To je verovatno  jedna od strategija za povećanje zaposlenosti u Srbiji. Smatram kao i većina mojih prijetalja da je neophodno naći ko je odgovoran za agoniju u kojoj se nalazimo i da se njima na vrata takođe pošalju izvršitelji. Pa red je valjda da i oni budu malo kažnjeni, a ne samo penzioneri i radnici. Pored toga krivcima za ovakvo stanje u zemlji sigurno ima dosta toga da se zapleni, kako pokretne, tako i nepokretne imovine. O blokadi računa i da na pričam, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Jedino razlog za zadovoljstvo imaju ljudi čije plate i penzije ne prelaze 25 hiljada dinara. Njima ništa neće biti oduzeto. Čitam i ne verujem. Stvarno mi nije jasno kako su ti ljudi živeli i do sada. Pa dok plate račune, ostaje im samo za hleb i mleko. Mleko ne svaki dan naravno. Od čega? A oni koji su nas doveli u ovakvu situaciju uživaju u životu. Bez odgovornosti, bez razmišljanja o tome da li će platiti neki račun ili ne. BRUKA I SRAMOTA!

Oduševljen činjenicom da smo krenuli ka ekonomskom oporavku i boljitku. Počeo sam da pratim utakmicu Partizan – Totenhem u prvom kolu grupne faze Lige Evrope. Iako po prirodi optimista, veliki ljubitelj domaćeg sporta, bio sam gotovo siguran da će Englezi lako stići do pobede. Da mi je neko pre početka meča ponudio 0:0, potpisao bih bez gledanja utakmice. Crno – beli su posle dugo, dugo vremena odigrali muški na evro sceni koja je jedino merilo kvaliteta. Nisu se uplašili objektivno mnogo bolje rivala. Borili su se kao lavovi i na kraju su ovacijama (takođe posle dugo dugo vremena) ispraćeni sa terena. Ambijent tokom utakmice pravi fudbalski, ali kod nas ne može bez problema. Iz ko zna kog razloga na jednom delu tribine se pojavio uvredljivi transparent, koji naravno nije promakao ljudima iz UEFA. Samim tim se uskoro na stadionu Partizana može očekivati faktura sa veoma malim rokom plaćanja. Ivršitelji su naravno kao zapete puške u slučaju ne regulisanja obevaza. To će klubu da legne kao „šamar budali“, s obzirom da je Partizan jedva skrpio neku crkavicu da isplati zaposlene na stadionu pre duela sa  Totenhemom, kako bi se meč uopšte odigrao. A taman su počeli radovi na promeni travnate podloge na stadionu gde će pored Partizana dosta mečeva igrati i reprezentacija.

Englezi su otišli tužni iz Beograda s obzirom da su bili veliki favoriti, ali kada su stigli u London, sigurno su bili srećni. Zašto? Jer je Velika Britanija, ostala Velika. Na referendumu u Škotskoj, građani su glasali da ostanu u Uniji u Kraljevstvu. Moram da priznam da sam bio malo zbunjen. Navikao sam da se referendumi, završvaju bolno. Praćeni ratovima, izbeglicama, suzama, duševnim i emotivnim bolovima. Ovoga puta, istorijsko izjašnjavanje Škota je prošlo rekao bih veličanstveno. Ostajemo u Velikoj Britaniji, tako je odlučio narod idemo, dalje. Poručio je premijer Salmond. Jedan od zagovornika otcepljenja, inače meni krajnje simpatičan političar, koji je još kao relativno mlad za vreme bombardovanja Srbije od strane NATO alijanse bio veliki protivnik takvog ponašanja. Ludila kako ga je on opisao.

Idem da spavam i da se psihički pripremim, da uz oduzeti minuli rad, uz smanjenje plate, uz sve račune koje treba da platim, sutra budem spreman da dam sve od sebe na putu ka ekonomskom ozdravljenju Srbije, iako ništa, ama baš ništa, kao ni većina građana ove zemlje, nisam kriv za situaciju u kojoj se nalazimo. I dalje mislim da smo bankrotirali. Volim Srbiju i voleo bih da vidim Beograd na vodi i srećne ljude u Srbiji. Iako sam po prirodi optmista, čak i utopista, iako se  ubeđujem da će sve biti kao treba, iskreno, nisam optimista!!!