Počele su kvalifikacije za Evropsko prvenstvo
u fudbalu. Mi smo na startu uslovno rečeno bili slobodni. Odigrali smo
prijateljski meč sa Francuzima, baš prijateljski 1:1. Poseta je bila blago
rečeno očajna, s obzirom da je u Beograd stigla jedna od najboljih selekcija
planete. Međutim, naši ljubitelji sporta i fudbala su poprilčno umorni i
istrošeni od očajnih rezultata naše reprezentacije u proteklih nekoliko godina,
pa im više odgovara da meč prate uz TV ekrane sa pivom. Usput, u toku su
Svetska prvenstva u košarci i odbojci, sportovima u kojima smo daleko
uspešniji. Najbolji komentar po ovom pitanju dao je iskusni Bane Ivanović
fudbaler Čelzija:
-Pravilo je jasno. Koliko daš, toliko i
dobiješ.
Užasno sam bio nervozan dok sa pratio meč
Srbija – Francuska. Nisam mogao da verujem da je dan pre toga mlada
reprezentacija igrala jednu od odlučujućih utakmica za plasman u baraž za Evropsko prvenstvo a da je
iskusni Dik Advokat odbio da ustupi Lazara Markovića, Aleksandra Mitrovića,
Filipa Đuričića, Miloša Jojića, Matiju Nastasića za duel sa Italijanima.
Izgubili smo sa 3:2, ali smo u utorak slavili protiv Irske sa 4:1.Ostali
rezultati su nam išli na ruku pa smo se bukvalno na mišiće ugurali za mesto na
žrebu koji će se održati u petak 11. septembra u Nionu. Mogući rivali su nam Engleska,
Nemačka, Francuska, Portugal, Španija i Danska. Apelujem na čelnike Saveza da
porpičaju sa Advokatom, da mu objasne da mi nismo fudbalska velesila kojoj je
svejedno da li će propustiti neko veliko takmičenja. Plasman na Evropsko
prvenstvo za mlade je od vitalnog interesa za naš fudbal. Podsećanja radi, omladinska
reprezentacija Srbije je izborila
plasman na Svetsko prvenstvo koje se naredne godine igra na Novom Zelandu. Sve
to budi nadu u bolje sutra, ali moramo da znamo šta su prioriteti. S druge
strane, optimizam je malo splasao u našim redovima posle pobede Albanije nad
Portugalom i tesnog poraza Jermenije od Danske. A mi smo već otpisali pomenute
selekcije. Pamet u glavu!
I dok tako razmišljam o fudbalu, u pokušaju da
pobegnem od surove realnosti, pažnju su
mi privukli stavovi gradskih menadžera Beograda. Lepo nam ljudi objašnjavaju
kako su za problem sa prevozom u glavnom gradu isključivo krivi neodgovorni
putnici koji se švercuju. Kada bi svi plaćali prevoz i ukucavali se sa
karticama Bus Plus, kako sam ja ukapirao imali bi prevoz kao Japanci, ako ne i
bolji. Usput, doneta je odluka da koga uhvate bez karte odmah plaća kaznu od
dve hiljade dinara. Bilo je planirano šest. Prolazim pored autobuskih stanica i
ne mogu da verujem šta gledam. Po tri, četiri momka u belim majicama na kojima
ogromnim slovima piše KONTROLOR, zajedno sa dvojicom komunalnih policajaca
ulaze iz autobusa u autobus. Predlažem gradskim menadžerima da naoružaju
kontrolore i policajce sa dugim cevima, jer će tako lakše naplaćivati kazne.
Garantujem da više od pola autobusa nema u džepu dve hiljade dinara. Ne sećam
se kada sam video da se neko onako od srca smeje u istim tim raspalim
autobusima. Sve zamišljeni pogledi, sve ljudi koji se prebrojavaju i
analiziraju kako će da prežive do kraja meseca. Šta će da rade kada ih ponovo udare
po džepu. Govorim o smanjivanju plata i penzija, a sve u cilju spasa Srbije. Ko
će bre da spasi radnike...Gde je odgovornost za one koji su nas doveli u
situaciju u kojoj se nalazimo.
A na radost istih tih radnika u Srbiji počeo
je da deluje u Zakon o radu. Sram Vas bilo. Ako i prihvatimo da smo pred
bankrotom i da su brutalne mere štednje jedini način da ne doživimo grčki
scenario, stvarno mi kao ni mnogim mojim prijateljima nije jasno kome je palo
na pamet da udari po minulom radu. Neverovatno ali istinito. Pet godina ste
studirali, zatim deset godina radili u nekoj Kompaniji. Prešli ste u drugu kao
stručnjak, a sada ta nova Kompanija ne mora da vam plaća ništa što se radili u
prethodnom periodu. Minuli rad je izrbisan gumicom. Strašno.
-E moj prijatelju. A zamisli samo sada nekog
radnika koji je 25 godina radio teške fizičke poslove u nekoj firmi. Ona se
ugasila, a on našao drugi posao, s obzirom da je vredan i radan. I sada tih 25
godina krvavog rada bukvalno ne postoji. Ti si ipak u kancelariji.
Istovremeno, svaki dan možete da pročitate
vest da je nekom dužniku za grejanje, struju, vodu, Infostan, oduzeta imovina.
Novine su prepune oglasa u kojima banke na prodaju nude stanove ljudi koji nisu
uspeli da plate rate za kredit. Pa to je za novu revoluciju reći će mnogi, ali
od toga nema ništa. Posle svega što su građani Srbije preživeli u proteklih
nekoliko decenija, sada su jednostavno omamljeni. Deluju kao da su svesni da i
od goreg može biti gore.
U takvoj situaciji ostaje nam ona stara „Hleba
i igara“. Vraćam se kući sa posla, ali pokvarila su se dva autobusa na
Brankovom mostu i sve stoji. Imam dve solucije. Prva je da sedim i čekam da
autobus konačno krene, a druga je da idem peške. Ima i treća, da upadnu
kontrolori sa sve „naoružanim“ komunalcima. Stigao sam kući mnogo bolje nego
što sam očekivao. S obzirom da je najbolja drugarica morala u školu po dete,
očešao sam se za taksi. Odlučio sam da da ipak prihvatim savete stručnjaka za
borbu protiv stresa, pa sam otišao u šetnju Dunavskim kejom. Malo je pomoglo,
ali ne skroz. A onda sam se uvalio u fotelju i posle nekoliko sati shvatio da
imamo razloga da budemo ponosni. Ali, na našu žalost nismo svi kao naši
sportisti. Miljama smo daleko od njih. Dve bronzane medalje na Svetskom
prvenstvu u streljaštvu, pobeda odbojkaša nad Italijom na Svetskom prvenstvu i
pobeda košarkaša nad Brazilom na planetarnom šampionatu delovali su kao puna
šaka bensedina. Omiljenog leka u Srbiji. Baš me čudi zašto?
Ja ne pijem bensedin. Posle stresnog dana,
srećan zbog uspeha naših momaka i devojaka širom planete, popio sam pivo i
zaspao kao beba.
A problemi?
Neka čekaju do jutra. Sada se osećam lepo i
ponosno!
Нема коментара:
Постави коментар