Sale vrati se!

Daleke 2005. godine Srbija je bila domaćin Evropskog prvenstva u košarci. „Dobro došli u zemlju košarke“ – bio je slogan Eurobasketa. Bilo je predviđeno se da svi mečevi od četvrtfinala do borbe za tron vode u „Beogradskoj Areni“. Toliko sam bio srećan i uzbuđen da je to bila milina. Uopšte nisam imao dilemu ko će osvojiti zlatnu medalju. Pa naravno naša reprezentacija. Ko drugi?  Uveren da će momci koji su nam bili kao melem na ranu, kao bensedin za nemaštinu, ratove, bombardovanje, inflaciju, veliku krizu u svakom pogledu, ponovo uspeti da nas učine bar na trenutak ponosnim i srećnim, jedva sam čekao da počne šampionat. A onda je usledio šok od kojeg sam se dugo oporavljao. U Novom Sadu u osmini finala na megdanu su se našli Srbi i Francuzi. Slavili su gosti, a atmosfera u dvorani, gde se nalazilo oko osam hiljada ljudi je bila sablasna. Muk je možda najbolja reč koja opisuje atmosferu. Nema zvižduka, samo pogledi u prazno, neverica tuga i dosta suza. „Bogovi su pali na teme“.

Sablasna tišina je trajala više od desetak minuta, kada je grupa naših navijača počela da skandira „Sale vrati se“, „Sale vrati se“. Naravno u pitanju je Saša Đorđević koji je posle bronze na Evropskom šampionatu u Francuskoj 1999. godine prestao da nosi dres sa državnim grbom. Usledio je period mučenja za sve koji vole košarku. Kult reprezentacije se gubio iz godine u godinu. Za raziliku od ranijih perioda kada su igrači jedva čekali početak priprema, sada su nastojali da nađu što bolji alibi da ne dođu, da ne igraju za reprezentaciju. Dušan Ivković je uspeo da složi kockice pa smo posle srebrne medalje na Evropskom šampionatu u Španiji, pomislili da smo ponovo postali zemlja košarke, ali nismo. Utehu su nam donosile kao i ove godine mlađe selekcije (U20 bronza na EP, U18 srebro na EP, U17 bronza na SP).

U tom trenutku mi na pamet nije palo da je upravo to rešenje za našu košarku. Razumljivo. Iskreno, želeo sam da zaspem i da sve što sam doživeo kao veliki ljubitelj košarke, bude samo jedna u nizu noćnih mora. Desetak godina kasnije, Sale se vratio i preuzeo mesto selektora. Mnogi su tvrdili da je u pitanju previše hrabar potez i za Đorđevića. Ja sam se obradovao kao malo dete. Po mom mišljenju najbolji plejmejker u istoriji evropske košarke, i moj, uz Medžika Džonsona idol iz detinjstva, je odmah najavio da je primarni cilj plasman na Olimpijske igre u Rio. Usput, je naglasio da niko ne sme da nam zabrani da sanjamo medalju već u Španiji na Svetskom prvenstvu.Ja sam počeo da sanjam!!! Verovao sam da momci mogu do podijuma. Iskreno, nadao sam se bronzi!

Počelo je da gore ne može. Veličković se neočekivano zahvalio na pozivu neposredno pre prozivke, Dangubić, Micić, Kuzmić, Nedović su ispali iz stroja zbog povreda, a Micov zbog sukoba sa Đorđevićem. Veliki broj medija je zadovoljno trljao ruke. Uh, što će biti materijala posle šampionata. Svaki dan sam čitao kako je Sale pod uticajem menadžera zvao igrače u reprezentaciju, kako se  ogrešio o Savanovića, Mačvana, Ercega, Majstorovića, Tepića, kako nema iskustva.... Jednom rečju, većina medija je očekivala debakl. Možda bi Sale bio pošteđen zbog ranijih zasluga, ali igrači i čelnici Saveza (čitaj Đilas) bi bili razapeti na krst. Budite sigurni u to. U stvari i Sale zajedno sa njima. Pa nama uglavnom ništa nije sveto. Najviše volimo da nekoga bacimo u blato.

Svi su zaboravili da Đorđević zna tajni recept za uspeh državnog tima. Okružio se ljudima koji su poštovali i negovali kult reprezentacije godinama: Mutom Nikolićem, Antonićem, Ilićem, Bodirogom...Nije ni pomišljao da kuka zbog problema ili traži alibi. Verovao je u momke koje je izabrao, svakodnevno ih hranio pozitvnom energijom. Ostalo je jedino da sačeka da na krilima ta pozitvne energije i porodične atmosfera, ekipa krene ka neslućenim visinama. Iako trenutno nemamo ekipu za koju bi mogli da kažemo da je favorit na velikom takmičenju, igrači su znali da cene Đorđevićev trud. Bili su spremni da ako treba „izginu“ za njega, kao i on za njih. Srebro je nagrada za to!

Posle prve faze i poraza od Španije, Brazila i Francuske, Sale i njegovi momci su bili otpisani. Samo se čekalo da nas Grci vrate kući. Međutim, ništa od toga. Usledila je rapsodija. Redom su padali, već pomenuti Grci, pa Brazilci, pa Francuzi. Oni koji su kritikovali Saleta na početku mandata sada su očekivali da padnu i Ameri. Ali, mnogo bi bilo. I ova srebrna medalja sija kao zlatna.E sada smo svi totalno poludeli za košarkom. Medalja na Evropskom prvenstvu koje je naredne veliko takmičenje se podrazumeva, a o plasmanu u Brazil da ne pričamo. Tamo ćemo sigurno da dobijemo Amere i vratimo im za poraz u Španiji. POLAKO! POLAKO! POLAKO!

Evropsko prvenstvo naredne godine će biti kvalifikaciono za Olimpijske igre. Samo finalisti će se u tom trenutku pridružiti Brazilcima i Amerikancima koji su sigurni učesnici najveće sportske smotre na svetu. Da ne bude zabune, verovao sam da možemo do medalje na Svetskom šampionatu i naravno da verujem da ćemo osvojiti medalju i na Evropskom prvenstvu, kao i da ćemo izboriti mesto u Riu. Ali sada nam ne treba euforija. Velika radost da, ali euforija ne. Već danas treba da počenom sa priprema za naredna velika iskušenja. Nema dileme da će uspeh u Španiji biti dodatni motiv za igrače koji su stigli do srebra, za one koji su bili blizu spiska, kao i za pledaju mladih i talentovanih igrača koji su ovog leta u dresu sa državnim grbom osvojili tri odličja, za još jači rad. Za rad koji bi im omogućio da se partijama u klupskoj sezoni koja počinje, nametnu Saletu Đorđeviću za mesto u timu. Ponovo je čast obući dres sa državnim grbom i boriti se za Srbiju. Uveren sam da je vreme dominacije Španije prošlost. Naravno da dolazi naše vremene ali samo POLAKO! Rezultati mlađih selekcija mi daje veliku dozu optimizma.

A kakva je atmosfera bila u Srbiji? Za pamćenje. Igrom slučaja sam krenuo put Vrbasa, mog rodnog mesta gde sam kao klinac imao priliku da prvi put na delu vidim Saleta Đorđevića. Partizan je tada u dupke punoj dvorani pobedio Cibonu u Kupu, sa sve Draženom Petrovićem. I danas kao relikviju čuvam autograme koje sam dobio od Saleta i Dražena. Ovoga puta je autobus bio dupke pun. Do Vrbasa ima dva sata vožnje. Dečaci i devojčice, studenti, đaci, koji idu malo kući da se odmore za vikend pričaju samo o duelu sa Francuzima. Poruka je bila jedinstvena. Moramo da dobijemo. Bolji su ali dobićemo. Dobili smo. Dan kasnije odlučio sam da prošetam Vrbasom i posetim terena na kojima smo mi kao klinci nekada igrali basket od jutra do sutra. U poslednih nekoliko godina su uvek bili sablasno prazni. Iskreno, suza mi je krenula na oko, kada sam video da su oba terena na kojima smo mi odrastali, sada puni nekih novih klinaca, koji pokušavaju da pogode koš, uzvikujići imena novih junaka, poistovećujući se sa njima, u želji da postanu kao oni: Teodosića, Bogdanovića, Markovića, Kalinića, Raduljice, Krstića, Bjelice...

Ja kada sam bio mali, uzvikivao sam imena Saleta Đorđevića, Dražena Petrovića i Medžika Džonsona!

Doček je zakazan naravno. Nadam se da će hiljade i hiljade ljudi izaći da se zahvale našim koraškaima što su se ponovo izdigli iz pepela i što nam u vreme koje nije ni malo bolje nego ono iz 90-ih  godina ponovo vraćaju nadu u bolje sutra. Zajedno sa njima na balkonu će biti strelci koji su na Svetskom prvenstvu osvojili zlatnu medalju, dve bronze i dve olimpijske vize, rvač Davor Štefanek koji je postao šampion planete. Drago mi je zbog njih, a s druge strane, osećam bes što niko ovim divnim sportistima nije pre takmičenja posvetio pažnju koju zaslužuju. 

Moramo da se opametimo i moramo da cenimo sebe, da bi nas drugi cenili!