Stigao je cirkus!!!

Stigao je cirkus u naš grad. Nedaleko od našeg stana na Dunavskom keju, stacionirana je mini scena, predviđena uglavnom za zabavu dece. Mada i odrasli vole cirkus. Svakog dana kao nekada kada sam bio mali, slušam ozvučenje sa kola koje poziva ljude da posete, kako oni tvrde jedan od najboljih cirkusa na svetu. Međutim, ne vidim gužvu na ulazu. Ne čuje se graja dece. Što zbog jako lošeg vremena, što zbog toga što mi cirkus imamo svaki dan, pa nas pitome domaće životinje, žongleri i tete na trapezu, nešto baš i ne privlače, kao nekada.

Kod nas je cirkus non stop. Svugde. Na ulici, u autobusu, na TV-u. Ali mi smo se već navikli, pa kada vidimo nešto što bi građanima civilizovanih država paralo oči i uši, mi kao kompjuter izbrišemo taj podatak. Ako nas mozak pita da li smo sigurno, mi kažemo delete bre. Nedaleko od pomenutog cirkusa i stana u kojem živim u jednoj od najprometnijih ulica u Beograda je pre nešto više od meseca dana propao asfalt. Bolje reći napravila se ogromna rupa. Na svu sreću nije bilo stradalih.Ja sam pomislio da je u pitanju svetsko čudo, ali nije. Loš i zastareo beton, prometna ulica, velike padavine, slabe odvodne cevi. Verovao sam da će „splet nesretnih okolnosti“ biti otklonjen predanošću i marljivim radom. Ali ne. Rupa je još uvek tu, vreme prolazi, gužve su u ovom delu gradu postale nesnosne. Radnika ima koliko god hoćete ali se rešenje na nazire.

Ušao sam u lift  sa penzionerom i prosvetnim radnikom, a ja iz državnog preduzeća. Eto prilike za divan razgovor:

-Je li momci. Kako ste prošli sa ovim smanjivanjem plata. Ja se radujem ove već nekoliko dana, s obzirom da imam manje od 20 hiljada penziju pa me nisu dirali – naravno ironično je naglasio penzioner.

-Ja se sve nadam da je neko spinovanje u medijima. Pa već su mi uzeli 20%, ako me ponovo rebnu gotov sam – rekao je  prosvetni radnik i nastavio: - Ali šta mi možemo da očekujemo u državi u kojoj đaci procenjuju koliko su znali i koju ocenu treba da dobiju, a onda roditelji dolaze u školu da brane njihova prava, vređaju i napadaju prosvetne radnike. Ako ne dobijete batine dobro ste prošli.

Cirkus se nastavlja. Nedaleko od one ulice gde radnici kopaju li kopaju, ali očigledno bez efekta, sve stoji. Okolo jednog džipa, veliki broj policijskih automobila i jedan poluraspali gradski autobous. U prvi mah sam pomislio da je u pitanju hapšenje nekog biznisimena ili kriminalca, ali ponovo sam bio u zabludi. Od prodavačice sa kioska sam dobio ekskluzivne informacije.

-Bruka i sramota. Ovaj čika koji vozi autobus je malo ogrebao ovog u džipu. Ovaj nije hteo da se dogovori oko plaćanja, nego tražio policiju. Vidi molim te koliko ih je došlo. Da sam ih ja zvala i rekla da je u pitanju pljačka, stigli bi za nekih pola sata do sat. Ovaj je bre sigurno neki njihov čim se ovoliko trude oko njega. A ovom jadno i umornom čiki iz autobusa će sada dodatno da oduzmu od plate, ako ne dobije i otkaz. Kakvi smo to ljudi postali?

Autobusi su posebna priča. Za dva dana, dve stravične situacije. Jedan se zakucao u banderu, a drugi gotovo poukao na pola. Naravno da su krivi zaposleni i penzioneri koji ne plaćaju karte. Da plaćaju bili bi kao Japanci. U međuvremenu, poznati kao veliki avanturisti, oni koji plaćaju hrabro ulaze u autobuse pa šta im bog da.

A kakvi smo stvarno videćemo u nedelju. „Stručnjaci“ iz bezbedonosnih struktura su došli da zaključka da su se stekli uslovi da se u Srbiji, Beogradu organizuje „Parada ponosa“. Iskreno, već sada se plašim svega šta će se dešavati u nedelju. Pa preko noći su osvanuli preteći grafiti u strogom centru grada. Pa ako su se stekli uslovi za „Paradu“ što niste sprečili pisanje grafita. Kako ćete tek sprečiti hiljade boraca protiv „Parade“ da naprave haos u gredu, veliku štetu i materijalne troškove u situaciji kada smanjujete čak i penzije, da ne bismo otišli u bankrot. Usput, sindikat policije je najavio da je spreman da stupi u štrajk dva dana pre „Parade“ zbog teške ekonomske situacije.  Pa šta će bre nama cirkus. Džaba su oni ljudi i dolazili kod nas.

Istovremeno, u „otvorenom i iskrenom razgovoru“ ponudili smo se da koliko možemo pomognemo u borbi protiv islamske grupe IDIL, koja je zauzela pola Sirije i pola Iraka. Amerikanci koji su do pre otprilike mesec dana, šakom i kapom darivali i podržavali IDIL u Siriji, a sada ih „rokaju“ iz svog raspoloživog vazdušnog arsenala, se oduševili. Sada su uvereni da imaju sigurnog partnera na putu ka pobedi u globalnom ratu (čitaj čistoj borbi za naftu i derivate).

A  onda se umalo nisam šlogirao, kada sam pročitao da jedna agencija za zaštitu građana postavlja pitanje državi šta će biti sa zaposlenima koji su u prethodnom periodu uz subvenciju iste te države poverovali da će biti bolje i uzeli stambene kredite. U čijem je interesu da ogroman broj ljudi ostane bez stanova, država bez uloženih sredstava, a banke sa lošim plasmanima kredita?

Jedva čekam odgovor! Ako ga ikada dobijemo!