Jutro je pametnije od večeri.
Generalno se slažem, ali ja jutros nisam ništa pametniji nego što sam bio sinoć kada sam legao. I dalje mi kroz glavu prolaze sekvence sa
utakmice Srbija – Turska u četvrtfinalu Svetskog prvenstva za košarkašice.
Sreća prati hrabre. I sa tim se slažem generalno, ali ovoga puta nije bilo
tako. Naše devojke su bile hrabre, borile se kao lavice pred više od 10 hiljada
turskih navijača a na kraju su pognutih glava napustile parket jer su sudije
tako htele. Čitam jutros komentare. Tačno je da je bilo propusta u igri, ali je
isto tako tačno da bi smo pobedili da nas arbitri nekoliko puta nisu brutalno
oštetili.
-Ajde moj sine. Ne sekiraj se. Ne
donose ti oni hleba – rekao bi moj tata.
Razmišljajući o košarci, tati,
nepravdama, odlučio sam da odem i da prošetam Dunavskim kejom, da malo
razbistrim glavu. Odavno nisam doneo bolju odluku. Već posle desetak minuta
pešačenja, po lepom i sunčanom danu uz vetar koji baš prija, primetio sam
kolone dečaka i devojčica kako u sportskoj garderobi žure ka Ušću. U tom trenutku proradila je i muzika sa
razglasa. Nižu se pesme uz koje su odrastale generacije i generacije dece u
staroj Jugoslaviji: „Kad si srećan“, „Magarence Njako“, „Nema sveta ni
planete“ (vidi linkove)... Proradio je novinarski gen.
Vrlo brzo sam saznao da je grupa entuzijasta iz Atletskog kluba Novi
Beograd organizovala dečiji kros. Posle radne nedelje u kojoj sam uglavnom
gledao zamišljenje likove, osmeh gledao samo na kašičicu, sada je atmosfera
bila baš onakva kakvu volim. Vesela deca, uzbuđena zbog takmičenja. Veseli
treneri, veseli roditelji. Bacio sam pogled na rekreativce na Keju, na ljude
koji su izašli na Dunav da udahnu malo svežeg vazduha ili prošetaju kućnog
ljubimca. Svi su nekako srećni i veseli,
a talas pozitvne energije nosi pesma „Nema sveta ni planete na koju ne
može stići dete“. Veseli su u turisti iz Azije (ne znam odakle su, nisam
pitao). Njih oko 30. Neko vozi bicikl, neko šeta, neko slika, ali su svi
nasmejani i veseli.
U jednom trenutku sam pomislio da je u pitanju san i da ću
se uskoro probutiti, ali ne. Java je.
Prišao sam jednoj grupi dečaka i
devojčica i upitao ih šta očekuju, ko će da pobedi?
-Mi smo došli da se družimo i
lepo provedemo. Nije bitno ko će da pobedi – rekoše gotovo u glas.
U pravu su. Na kraju su svi
pobedili. I tako zadovoljan krenuo sam kući.
U principu ne gledam već godinama grafite
na zidovima u Srbiji. Zašto? Zato što su uglavnom neke uvrede navijačkih grupa
ili poruke političkih partija. Ovoga puta sam se iskreno oduševio. Neko je
uložio napor i trud da na zidu zgrade, nedaleko od moje, napravi mural posvećen
Bori Todoroviću i Bati Stojkoviću, legendama našeg glumišta, ljudima zbog kojih
smo decenijama bili ponosni i srećni što
pripadamo ovoj državi. 
Naravno da sam se ponovo vratio
košarci. Ovoga puta nisam ja hteo nego me naterao naš reprezentativac Miloš
Teodosić koji je preko jedne od društvenih mreža poručio: „Bravo devojke,
protiv spoljnih faktora se ne može“. Onako ophrvan pozitvnom energijom, došao
sam do zaključka da je poraz od Turske dobar znak. Kako? Pa i naši košarkaši su
brutalno pokradeni na Svetskom prvenstvu u Turskoj od domaćina, pre četiri
godine, pa su sada vicešampioni planete. Što se izabranica Marine Maljković tiče,
siguran sam da neće čekati toliko dugo. Posle svega prikazanog verujem da će
već na narednom Evropskom prvenstvu koje je kvalifikaciono za Olimpijske igre
stići do medalje.
Idemo devojke, Rio čeka na Vas!
Нема коментара:
Постави коментар