Vuk, dlaka i ćud!

Stiže novembar. Metereolozi su nam najavili tmurno vreme. Hladno, kiša, magla. Meni bi novembar bio tmuran i da sunce prži iz sve snage, da je nebo bez oblačka. Od spiska ljudi koji će posetiti Srbiju u ovom mesecu kao i većini građana ove napaćene zemlje, diže mi se kosa na glavi. Već 5. novembra u Beograd sleće delegacija Međunarodnog monetarnog fonda. Međunarodna organizacija zadužena za nadzor globalnog finansijskog sistema kao i za pružanje tehničke i finansijske pomoći, je omržena širom planete. Upravo zbog pružanja finansijske pomoći uz kamate i mere štednje od kojih se ledi krv u žilama. Prema najavama koje stižu uoči ovog sastanka, MMF je oduševljen merama štednje koje je uvela Srbija. Hvale nas na sva zvona. Ali, uvek postoji ali. Nisu baš potpuno zadovoljni. Naime, da bi pristali na potpisivanje aranžmana iz predostrožnosti (da nam odobre kredit od 2 milijarde evra na tri godine, koje mi ne bi smo dirali  ukoliko ne bude drama dramina) zahtevaju da se u iste te tri godine u Srbiji otpusti cirka 95 hiljada ljudi. Ponadao sam se u jednom trenutku da je u pitanju spinovanje i zaplašivanje ionako istraumiranih i uplašenih građana Srbije, ali me je brzo rasteretila guvernerka Narodne banke Srbije. Gostujući na RTS-u ležerno je saopštila da zvaničnici MMF-a ne dolaze da nam prete i postavljaju uslove. Stižu ljudi da pričamo. Sedeće stručnjaci sa jedne i druge strane. Razmenjivaće mišljanja o svim bitnim finansijsko – ekonomskim temama, a sve u cilju iznalaženja idealnog rešenje. Na kraju, guvernerka je poentirala:

-Neće MMF tražiti otpuštanja radnika. Međutim, s druge strane ako ustanovima da imamo viška zaposlenih, pa u našem je interesu da taj višak smanjimo!?

Slušam i ne verujem. Da li je moguće da u zemlji, gde je procenat nezaposlenosti negde od 20 odsto ako ne i viši neko priča i višku zaposlenih. Pa šta ćemo posle da radimo sa ljudima koji se proglase viškom i koji dobiju otkaz. Od čega će oni da žive. Kako će da plaćaju račune i sve obaveze koje imaju prema bankama. Da se zaposle u privatni sektor? Da pokrenu svoju firmu? Da li neko razmišlja o tome onako realno i objektivno u situaciji kada ne možemo da se pohvalimo investicijama iz inostranstva, naprotiv.

Par dana kasnije, posle mnogo natezanja u Beograd ipak dolazi premijer Albanije Edi Rama, u istorijsku posetu. Bar je tako najavljen njegov dolazak koji je bio planiran u  oktobru, prvi tog tipa još od 1946. kada je u Beogradu boravio Enver Hodža. Na insistiranje Evropske unije i SAD, Rama koji za Srbe misli da su: huligani, da pate od ksenofobije, da mogu da budu normalni ako shvate da je velika Albanija njihova fiksacija, da su isklučivi krivci za sve što se dešavalo na utakmici Srba – Albanija i da je UEFA napravila stravičnu grešku što nas nije izbacila iz kvalifikacija (sve ovo je objavio na Twiteru), dolazi sa ciljem da se napravi veliki korak ka normalizaciji odnosa. Usput, mislim da bi bilo dobro, da premijeru Albanije uputimo zvanično izvinjenje što nismo narod koji razume šalu. Sada je već jasno da dron koji je nosio zastavu velike Albanije, u stvari nije bio teroristički čin sa ciljem da se izazove haos i krvoproliće, nego samo duhoviti geg, koji mi nismo shvatili. Umesto da se slatko smejemo duhovitoj ideji Albanaca, koji nikada u životu nisu ni mislili da naprave veliku Albaniju (bar tako kaže Rama), mi „ludi“ Srbi to shvatili kao provokaciju. Istovremeno, možemo tokom razgovora sa Ramom da odmah dogovorimo da se slična pošalica napravi i na revanš meču. Recimo, da leti više dronova sa zastavom Srbije. Uveren sam da bi simpatični i moroljubivi Albanci aplauzom ispratili novi vidi zezanja između dve zemlje, a sve u cilju stvaranja idiličnih odnosa.

Retoriku je promenio i Rama. Ne, nije u pitanju naknadna pamet, nego je intervenisala kancelarka Nemačke Angela Merkel. Ko bi drugi? Obavila je razgovor sa Ramom, pa se premijer Albanije od razjarenog lava pretvorio u pitomu macu. Skoro kao legendarni Garfild. Rama sada smatra da je glupo da incidenti na utakmici usporavaju put Albanije i Srbije ka Evropi. Albanci žele veliku Evropu, a ne veliku Albaniju. Pa neće fudbal rukovoditi politikom ozbiljnih zemalja, kakve su Albanija i Srbija – poručio je Rama. Kao čovek koji voli filmove sa srećnim krajem, sav sam se raznežio. Samo što mi suza nije krenula od naleta emocija zbog pomirenja koje sledi, zbog normalizacije odnosa sa vekovima prijateljskim narodom i zemljom. Unapred se radujem idiličnoj atmosferi na utakmici u Tirani. Biće to praznik za oči i dušu svih onih koji vole scene pomirenja. Već mi se javlja scena kako navijači Albanije sa jedne i navijači Srbije sa druge strane trče jedni drugima u zagrljaj na sredini terena, a igrači oko njih rone suze radosnice. Na tribinama se jedna pored druge vijore zastave Srbije i Albanije, a više dronova nose obeležja i jedne i druge, prijateljske zemlje!

Poslovica kaže: vuk dlaku menja ali ćud nikada!