Daleko je Evropa

Jovetić, Ljajić, Tošić, Nastastić, Savić, Petrović, Mitrović, Jojić, Marković – spisak je igrača koje je Partizan prodao čim su stigle zanimljive ponude, uz obrazloženje da je to jedini način da klub preživi. Na izlaznim vratima je Živković, a i Pantić će uskoro put Evrope čim se malo oporavi. Usput, svi pomenuti igrači su uglavnom uhlebljenje u inostranim klubovima, nalazili igrama u mlađim reprezentativnim selekcija a ne u crno – belom dresu. Tako se ne može u Evropu. Ništa drugačije se ne ponaša ni Crvena zvezda koja je nedavno izbačena iz evro takmičenja zbog dugovanja prema igračima, dok ostali klubovi koji kroz našu Ligu stignu do Evrope, jednostavno nemaju kvalitet da se tu zadrže duže od kvalifikacionih mečeva. S druge strane, niko iz tabora večitih rivala koji „preživljavaju“ od prodaje igrača ne pominje koliko bi novca imali u kasi da su kojim slučajem redovni učesnici evrokupova. Ulazak u Ligu šampiona je oko 7 miliona evra, a za Ligu Evrope se dobija 2 miliona. Odmah treba napomenuti da će Partizan imati još jednu priliku da uveća budžet za par milona evra. Ime rivala u poslednjem krugu kvalifikacija za Ligu Evrope, Partizan će saznati u petak, ali već sada mogu da tvrdim da Partizan neće biti favorit, s obzirom da niko iz nižerazrednih liga tipa: Malta, Farska Ostrva, San Marino, Vels i slično neće imati predstavnika.

Međutim, uveren sam da to neće menjati situaciju po pitanju prodaje Andrije Živkovića, Benfici, za navodi se 6 miliona evra. Iskreno, smatram da je to greška. Nije mi jasno zašto se naši klubovi, bolje reći čelnici, malo ne ugledaju na kontroverznog Zdravka Mamića, prvog čoveka Dinama iz Zagreba.  Čovek je sa šampionom Hrvatske, postao gotovo redovni učesnik evrokupova. Češće je u Ligi Evrope, nego u Ligi šampiona, ali lova kaplje iz godine u godinu. Igrači Dinama su nosioci igre u  mlađim reprezentativnim selekcijama, a menadžeri ih prate. Za razliku od naših klubova, Mamić ne trči pred rudu. Rizikuje malo. Može mu se naravno, jer dobija pare od UEFA s obzirom da Dinamo igra u evrokupovima. Sačeka a vrednost igrača raste. Tako da umesto da „tapne“ fudbalera za 5-6 miliona evra, on inkasira duplo, a nekada i trostruko više. E sada, mnogi će pitati zašto je onda prodao Halilovića Barsi za 2,2 miliona. Ne znam. Verovatno čovek nije želeo da rizikuje ovog puta, ili je kao i mnogo puta do sada napravio dil, da ostatak love dobije kada Halilović (17 godina) zaigra u Barsi ili kada bude prodat nekom drugom klubu. Popularni Maminjo je znao da pravi i ugovore sa igračima, po principu pustiću te da ideš, ali meni 20% od svake tvoje plate (kažu kolege iz Hrvatske). Nije ni on cvećka, ali ima solidne rezultate, ne kasni sa platama, nema štrajka. Ne vole ga navijači. Nije miljenik medija,  jer je bahat, jer misli da je mali bog, ali baš ga briga.

Da situacija po večite rivale bude još gora, ova dva nekada slavna i širom Evrope cenjena kluba, trenutno preživljavaju pravu finansijsku agoniju. Zvezda ne igra u Evropi zbog dugova, Partizan igra ali klimavo. Istovremeno, zaposleni štrajkuju skoro svakog meseca jer plate ne dobijaju. Mene stvarno čudi, zašto se ne umeša Država. Ako se bori za spašavanje posrnulih javnih preduzeća, kako je moguće da ih ne interesuje sudbina crveno i crno belih. Spominje se privatizacija, koja je po mom mišljenju u ovom trenutku nemoguća. Zašto? Zato što se ne zna šta pripada klubovima a šta državi. Stranci pojma nemaju šta bi kupili. U inostranstvu je običaj da ako kupiš klub, kupiš sve. Stadion, igrače, brend, grb, ime, dugove i potraživanja, trofeje, istoriju. U Srbiji je to neizvodljivo kada su Partizan i Zvezda u pitanju. Zašto? Pa zato što prvo stadioni nisu vlasništvo klubova. Samim tim, umesto da gledamo fudbal i uživamo kao nekada u evropskim mečevima, mi sa zabavljamo na lokalu. Ko je bolji? Zvezda ili Partizan? Koga bre to zanima, kada ne mogu ljudski da se suprotstave klubovima iz srednje evropske klase, a nekada su  u Beogradu padali velikani evropskog fudbala. Eh, nekada.

Sada nam lekciju drži legija stranac stacionirana u bugarskom Ludogorecu. A mi im pomažemo iz sve snage. S obzirom da nemamo često priliku da igramo u evrokupovima, smatramo da je logično da na terenu tresneš ćušku protivničkom igraču. Što da ne, pa to u Srbiji može. Čak je i poželjno, zbog navijača. E u Evropi ne može. Nego fasuješ crveni karton i pravac na tuširanje. Ne kažem da bi Partizan prošao Ludogorec da je ostao Trajković, ali u tom trenutku je postalo jasno da je defanzivac Partizan u svlačionicu otišao sa sve onih dva miliona evra koja legoše u kasu Bugara. A mi ćemo lepo da prodajemo decu da bi preživeli i da bi oni radnici u klubu dobili neku crkavicu da prežive. Jedino mi nije baš najjasnije šta rade članovi Upravnog odbora Crvene zvezde i Partizana. Pa nisu oni postavljeni tu da se slikaju i gledaju utakmice iz VIP lože, nego da donose pare u klub. Umesto toga mi upravo od njih slušamo kroz kakvu agoniju prolaze u sređivanju finansija. Da li su oni krivi? Pa kako Vas nije sramota? Naravno da je kriva prethodna Uprava. Ovek je kod nas kriv neko drugi!

Međutim, ko će sada da se bavi fudbalom, kada nam u roku od mesec dana sledi odluka od koje će zavisiti budućnost Srbije. Šta je sada? Ništa. Rusi su odgovorili na sankcije iz EU. Uveli su zabranu uvoza nekih  proizvoda iz zemalja koje su svoju politiku prilagodili politici EU (čitaj Amerike). Prva će na snagu stupiti zabrana uvoza poljoprivrednih proizvoda iz EU. Mi se oduševili, jer sada će biti više prostora za nas. Izvozićemo mnogo više, imaćemo više para, biće nam super. Važi! EU i Amerika će sigurno to posmatrati sa odobravanjem. Pitanje je trenutka kada će se na stolu naše Vlade naći ultimatum ili EU ili Rusija. Niko nikada nije mogao da sedi na dve stolice, pa nećemo ni mi. Iskreno, u ovoj situaciji ne bih voleo da budem na mestu lidera Srbije.

Gde bih voleo da budem? Kako se trenutno osećam ili na nekoj lepoj plaži (ne mora neka ljuta ekskluziva meni je lepo i u Crnoj Gori), ili u Torontu da lepo gledam Novaka Đokovića i da se osećam srećnim i ponosnim što živim u Srbiji. 

Bogu hvala što je završio mini odmor posle osvajanja Vimbldona i venčanja, pa ponovo na TV ekranima imamo nacionalnu terapiju.