Pravac Crna Gora. Ponovo? Šta
ćete, nekome život majka a nekome maćeha. Crna Gora Via Šumadija je ostala iza
nas (pogledaj link).
Sledi nova avantura. Šumadinac je
završio odmor i vratio se redovnim obavezama a meni odmor tek počinje.
Prvobitna ideja je bila da krenem autobusom, ali proslava rođendana jednog od
najboljih drugara je učinila svoje. Sa ekipom koju ne poznajem baš najbolje
krećem put Crne Gore. Naravno da to nije slučajno imam i odgovoran zadatak, a
sve vreme razmišljam kome je palo na pamet da ga dodeli meni. Naime, moram da
prenesem nekih sedam, osam vrhunskih tanjira do Tivta. Nije u pitanju šverc. Ko
normalan švercuje tanjire u 21. veku? U pitanju je prijateljska usluga. Kakav
je problem da se prenesu tanjiri, pitate se? Pa malo me muči činjenica da mi se
stvarno retko dešavalo da operem suđe a da ne slomim bar jednu čašu. Što bi
rekli Crnogorci: „svo zlo sa njom“. Danima sam slušao savete kako da to
spakujem. Baš sam bio pažljiv. Ali na kraju u razgovorima sa novim drugarima,
odlučih da ih ponesem onako kako sam ih dobio u radnji pa šta im bog da. Spakovao
sam se kao i svaki pravi muškarac. Sve sam oprao i opeglao. Kako ? Pa naravno sjajno.
Na kraju sam se malo čudio što sam dobio, što bi vojnici rekli ostav, i što se
sve ponovo pralo i peglalo kada sam stigao u Crnu Goru. Ko zna. Možda nisam
pogodio liniju ili omekšivač.
Za razliku od Crna Gora Via
Šumadija, ovoga puta idemo preko Ibarske magistrale. Odlučih da se čujem sa
pilotom našeg automobila i da vidim kada je polazak. Mirno sam primio
informaciju da krećemo u dva ujutro. Najkasnije tri. Posle malog šoka, spopade
me dilema. Spavati ili ne spavati. Spavati ili ne spavati. Spavati ili ne
spavati. I tako razmišljajući zaspah dva sata. Baš mi je prijalo. Krećemo u
avanturu. Opušten i raspoložen, radujem sa novim iskustvima koja nas očekuju na
putu.
Ibarska magistrala. Deo puta koje
niko od vozača ne voli, koje je poznato kao mesto na kome se često dešavaju
saobraćajne nesreće. Stižemo do nje. Iskreno, ne volim vožnju i malo mi je frka
kako ćemo se „probiti“. Pilot miran i nasmejan. Malo po malo, ostadosmo iza
nekog velikog kamiona. Pažnju mi je privukla činjenica da je obeležen u skladu
sa pravilima EU. Sija kao svemirski brod. Za razliku od većine vozača koji bi razmišljali
o tome kako da stanu ispred kamiona, naš pilot je miran i staložen:
-Sjajno. Ovaj vozi 80 na sat. Što
se mene tiče možemo da ga pratimo do Crne Gore. Nigde ne žurimo.
Na žalost, kamion se isključio
kod Gornjeg Milanovca. S obzirom da sam pre nekoliko dana ovim delom puta
prošao sa Šumadincem, počeh sa oduševljenjem da pričam o restoranu „Opanak“ o
lepotama Milanovca. Rekoh, da ljude informišem, s obzirom da još uvek nije
svanulo. Tada se u razgovor uključio kopilot našeg karavana (tip automobila,
jako sam loš u ovome) koji je do kraja puta jednom rečju briljirao.
-Jesam li vam ja pričao o svadbi
u Milanovcu?
-Ne – odgovorismo pilot i slepi
putnik (ili ti ja) u glas.
-E bilo je super. Krenuli zet i
ja na svadbu. Kako to i treba. Popismo pet, šest pića pre. Čisto da ne dođemo
tamo onako smoreni. Svadba prava. Svi su tu. Mlada, mladoženja, stari svat i
svi oni kako to ide po hijerarhiji. Muzika vrhunska. Ređaju se pesme, „Od Topole
od Topole“, „Marširala Kralja Petra garda“ ... Ali zet je levičar po
opredeljenju. Pozva on muziku a mene uhvati jeza. Zet kiti onu muziku, pare
lete na sve strane. Ori se „ Sa Ovčara i Kablara“, „Druže Tito svetla lica“.
Koliko im ja para dao čudi me da mu muzičari nisu odsvirali „Internacionalu“
gratis.
-Pa jel bilo problema – upitasmo
mi.
-Ma jok. Malo je bilo priče oko
muzike, ali posle par pića, kako to obično biva svi slušaju sve.
Uz ovu priču, počinje da sviće a
mi prolazimo ovčarsko – kablarskim krajem. Ljudi moj raj na zemlji. Malo magle,
nebo plavo kao more a pored vas jezero. Vazduh bukvalno leči. Zamislih se
ponovo. Kako je moguće da nikada u životu nisam čuo za bilo kakvu reklamu u
cilju promocije turizma u ovom kraju. Što bi oni koji vole teorije zavere
rekli, možda je u pitanju nastojanje da ovaj kraj zaštitimo od stranih turista.
Ma jok. Jednostavno nemamo strategiju i ideju. Tačnije rečeno, nemaju ih ljudi
koji vode turizam u Srbiji.
Dok sunce polako izlazi bukvalno
plovimo pored lepota Zlatibora. Prozori su širom otvoreni, udišemo vazduh punim
plućima, da nadoknadimo sve što nemamo u Beogradu. Izgovorih kako je ovo idila.
-E jes' lep ovaj Zlatibor. Baš
fina priroda i baš divan vazduh. Ali ovde ne bih mogao da provedem 15 dana osim
ako me ne vežu. Pa šta da radim ovde. Volim prirodu ali bre ne mogu da šetam ko
lud kroz šumu. Dobro, ajde možda bih i mogao da ostanem 15 dana ali da imam
posla po vas celi dan – kopilot nastavlja monolog – Zlatibor ti je isti kao
Durmitor. Bio sam tamo pre par godina. Divna priroda, vazduh, voda, društvo,
klopa... Ma sve. Ali kada je sunce krenulo da zalazi i domaćin krenuo po drva
ja se zamislih. Takav sam, kakav sam. Volim da pitam. Radoznao sam. Reče mi da
će malo da zapali drva jer će temperatura da padne na pet, šest stepeni. Alo
bre, avgust mesec. Pored toga ja zimu ne volim ni na slici. Pusti me brate prirordnih
lepota ako nije toplo. Dobro preterao sam malo. Na onom mostu iznad Tare bih
mogao sa sedim 15 dana i da gledam u kanjon a da mi ne dosadi.
I tako nasmejani i raspričani
stigosmo na Zlatarsko jezero. Pauza. Slika kao iz bajke. Jezero tirkizno plave
boje mirno kao ulje. Totalna refleksija. Drveće se ocrtava u jezeru. Rano
jutro, još nema sedam sati. Mir tišina, sve miriše. Raj na zemlji. Ulazimo u
restoran sa namerom da popijemo kafu pa da nastavimo dalje, ali...
-Dobro jutro momci. Mi radimo od
sedam.
Bacih pogled na sat. Do početka
radnog vremena je ostalo još deset minuta.
-Jel možemo da sednemo pa da
posle dobijemo kafu.
-Može reče konobar vidno
neraspoložen.
Prošlo je deset minuta. U
međuvremenu smo prisustvovali svađi između šefa lokala i konobara oko toga kako
se treba ponašati prema turistima. Dobili smo kafu. Pogađate tanka, tanka.
Tanja ne može. Opet se vraćamo na istu priču. Moramo da radimo na turizmu da bi
mogli da živimo od njega. Ako ne da živimo a ono da ga unapredimo. Potencijala
imamo, ali volje i marketinga ne!
Atmosfera nije pokvarena, a
polako se približavamo granici. Kopilot je ponovo na sceni, kao glumac u
pozorištu:
-E sad smo ugasili.
-Što?
-Kako bre ljudi što. Ako ovi
Crnogorci kažu otvorite gepek, što nije nemoguće, šta onda. Imamo kabal za
struju i pecaljke. Logično. Krenuli ljudi da pecaju na struju. Ako krenemo da
se branimo, evo ih ovi fensi tanjiri. Em pecaju na struju em krkaju iz lepih
tanjira. Kada nam nađu balone koji sami lete e tu smo ugasili....
Nisu nam otvarali gepek te mi
tako nasmejani nastavismo dalje. Stigosmo do Kanjona Morače. Odlučismo da
vozimo baš lagano kako bi uživali u pogledu, vazduhu, mirisu. Ali kolo sreće se
okreće. Ponovo je ispred nas kamion. Ovoga puta neki Mađar koji prevozi krave.
Smrdi ceo kanjon kao da smo na nekoj lošoj farmi. Pokušavamo da mu signaliziramo
da nas pusti. Ne pada mu na pamet. Pilot pokušava jednom, drugi put, ali Mađar
dodaje gas. Prvi put vidim pilota našeg karavana da je vidno nervozan, ali
loptu na zemlju spušta kopilot:
-Brate iskuliraj. Šta da radimo.
Dao si sve od sebe. Ja mogu sa ove strane da vičem na njega, ali džaba ne čuje
me. E sada, da imamo tetejac, pa da ja onako fore radi, znaš da nisam
agresivan, pripucam i pogodim mu retrovizor e to bi možda dalo rezultata.
Zamisli stvarno da smo neki ludaci pa da to uradimo. Možete li da zamilsite
njegovu facu kada mu pukne retrovizor, dok vozi krave i zlostavlja vozače u
kanjonu?
Do kraja puta ne račnajuči
stravičnu gužvu u Budvi nismo imali problema. Stigli smo srećni i zadovoljni.
Odlučih da skočim do apoteke pre nego što stignem do kuće da kupim neke vitamine, a tamo ljuto
zezanje. Na tabli piše apoteka levo. Odoh levo i stvarno se vidi apoteka. Dođoh
do vrata, a na njima papir na kome piše: „ulaz na vrata levo“. Dobro. Odoh levo.
Novi papir: „idi na vrata levo“. Odoh levo. Novi papir: „zvoni na interfon broj
6“. E tu stadoh. Zamislih sebe kako zvonim i pitam jer imate magnezijum, a tip
ili riba u bermudama me pitaju preko interfona a koji vam treba. U jednom
trenutku pomislih da je u pitanju skrivena kamera, te odoh u obližnju radnju,
kupih pivo i cigare i pravac kući.
Нема коментара:
Постави коментар