Gradonačelnik
Beograda, Siniša Mali, nedavno je sa ponosom najavio da će sve četiri faze
izgradnje “Beograda na vodi” biti završene za otprilike osam do deset godina. I
dok čekamo realizaciju ovog “velelepnog” projekta, nismo primetili da smo u
međuvremenu postali “Srbija na vodi”. Ne računajući tenis i Novaka Đokovića,
uspehe atletičara i mlađih košarkaških selekcija, ovoga leta su nam osmeh na
lice donosili momci i devojke koji su veći deo života proveli
na vodi. 
Vaterpolo.
Laik bi verovatno odgovorio da su to oni momci koji svako malo dolaze na prijem
kod predsednika i premijera Srbije, a narod ih pozdravlja ispred Skupštine.
Ovoga leta naši “delfini” su briljirali. Prvo su osvojili Svetsku ligu. Nedugo
zatim su odbranili titulu šampiona Evrope. Tu nije kraj. U subotu su u
podmlađenom sastavu izbori plasman u finale FINA Kupa gde će igrati protiv
Mađara. Domaćin narednog šampionata Starog kontinenta je Srbija, a već sada je
jasno da će vaterpolo biti naš glavni adut na Olimpijskim igrama u Riju. 
Iako nije
bilo medijski propraćeno ni blizu onako kako je trebalo na Svetskom prvenstvu u
kajaku i kanuu koje je održano u Moskvi osvojili smo pet medalja. Bronze su osvojili
Tomićević i Torubarov (K2 1000) i Dalma Benedek (K1 100). Novaković i Grujić
(na slici) su osvojili zlato (K2 200),
Nikolina i Olivera Moldovan srebro (K2 500), a Nikolina i bronzu (K1 200).
Sestre Moldovan su u trećem finalu u jednom danu (K2 200) bile četvrte. Ako se
tome doda da su Boltić, Torubarov, Holpert i Terzić bili četvrti (K4 1000), da
je evropski šampion Dragojlović bio šesti (K1 500), da je Tomićević bio četvrti
(K1 5000), a Benedek peta (K1 5000) jasno je da imamo razloga za optimizam uoči
Olimpijskih igara u Brazilu.
Serija
uspeha nastavljena je na Evropskom prvenstvu u plivanju, koje je organizovano u
Berlinu. Velimir Stjepanović je osvojio dve zlatne medalje u disciplinama
slobodni stil 200 i 400 metara. Dok je Čaba Silađu u finalu na 50 metara prsnim
stilom morao da se zadovolji četvrtim
mestom. Treptaj oka ga je delio od medalje. Blizu finala je bio i Ivan Lenđer,
dok ostali nisu trenutno ni blizu eropskog vrha. Ponosan sam na Stjepanovića i
Čavića kao i svi ljubitelji sporta u Srbiji, ali s druge strane pomalo
razočaran činjenicom da ovaj divni sport nema veliku perspektivu u Srbiji, jer
ne postoje uslovi za pravi trening. Jednostavno nema bazena. Ne treba
zaboraviti da je Čavić do istorijskih uspeha stizao posle žestokih treninga u
SAD, a Stjepanović nam medalje donosi iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Hvala im
što vole Srbiju i što su bili spremni da sa našom kapicom stižu do istorijskih
uspeha (vidi link).
Siguran
sam da malo ljudi zna da u nedelju počinje Svetsko prvenstvu u veslanju u
Amsterdamu. Ugled Srbije koja se gotovo nikada ne vraća sa velikih takmičenja
bez medalja braniće pet posada. Dubl skul (Marjanović – Filipović), četverac
bez kormilara (Jagar, Vasić, Stojić, Đerić), skif (Stanojević), skif
(Filipovićeva), dvojac bez kormilara (Arsićeva i Obradovićeva na slici).
Verujem da ćemo vrlo brzo momke i devojke koji ste mogli da nađete u kratkim
vestima, pratiti na naslovnim stranama medija u Srbiji. Možda neko posle
šampionata svrati i do predsednika i premijera sa medaljom oko vrata i zastavom
u rukama.
A mi
volimo fudbal. Rekao bih da iskreno volimo da patimo za onim što nemamo, a da
zanemarujemo ono što nam stoji ispred nosa i na šta možemo da budemo ponosni do
neba. Jedini preostali naš predstavnik u Evropi, Partizan, uspeo je da pobedi
Nefči u prvom meču kvalifikacija za Ligu Evrope sa 3:2. Odmah posle duela
pokrenuta je anketa na jednom portalu sa pitanjem – šta mislite o pomenutom
meču? Dva dana sam bio u šoku. Kakav odgovor dati na ovo pitanje. Kao prvo,
posle dva gola koja je primio Partizan, siguran sam da bi trener u mlađim
selekcija prekinuo utakmicu i svu decu poslao kući lupajući im ćuške ili ih
šutirajući nogom u guzicu. Usledio je preokret, koji bi trebalo slaviti,
valjda? A onda se pojavi trener Partizana Nikolić (čudi me da do sada nije
smenjen) i onako samouvereno poruči da Partizan sigurno ide u Ligu Evrope.
Brate mili. Na čemu ti baziraš toliko optimizam nikome nije jasno, pa čak ni
onim najvernijim navijačima sa južnog kopa, koji se čini mi se, preznoje više
nego svi igrači na terenu. Naravno da bi svi u Srbiji voleli da crno-beli uđu u
Ligu Evrope, iako je već sada jasno da se nekim divnim vestima ne možemo nadati
bez obzira na to ko bi eventualno mogao da bude rival Partizana u ovoj fazi
takmičenja. Uskoro će stići nova anketa. Siguran sam. Pitanje će glasiti šta
očekujete u revanšu? Odgovor je pojma nemam. Ako Partizan primi dva gola za 15
minuta, pa posle postigne tri, a mogao je još dva, ko normalan može da očekuje
kakav će biti epilog jednog, realno gledano nenormalnog duela. U stvari nije
nenormalan duel. To je okršaj ekipa koje se nalaze prilično daleko od srednje
klase evropskog fudbala a u takvim situacijama je sve moguće, kao i na
utakmicama mlađih selekcija. Na žalost, ali je naš fudbal na tom nivou (vidi
link).
Posle meča sam pratio izjave
fudbalera Partizana. Umesto da se izvine navijačima za stres koji su im
priredili, za dva olako primljena gola, za dva promašena zicera u prvom
poluvremenu, pojedinci su našli za shodno da budu ljuti. Mladi i kako mediji tvrde veće godinama,
“talentovani“ , Nikola Ninković (na slici) kaže da mu ne smeta što navijači negoduju. Kaže
to je normalno jer kući ne smeju da pisnu svojim ženama pa dođu na stadion da
se iskale na fudbalere. Sram te bilo. Pa da si dao dva gola kada je mreža bila prazna, sigurno ti ne bi
zviždali i negodovali, nego bi skandirali tvoje ime u transu. Budi siguran da su
ti zviždale i njihove žene kod kuće iako se ne razumeju u fudbal, ali znaju šta
je prazan gol sa pet metara! I to dva puta!
Da zezanje u našem fudbalu bude
kompletno, uoči utakmice sa Nefčijem i posle nje, svaki dan čitamo o tome koji
je igrač Partizana prodat. Stanković ide u Lacio ili Palermo, Živković je
prodat investicionom fondu?! Koji drži menadžer Zahavi, a Driničić jedan dan
ide a drugi dan ne ide u Izrael. Pored toga, igrači svaki drugi dan idu na
sastanke sa čelnicima kluba kako bi dobili odgovor na pitanje kada će im biti
izmireni dugovi. Ko u takvoj situaciji da razmišlja o tome šta se dešava na
terenu.
Tuga i jad!
Нема коментара:
Постави коментар