Kada smo bili mali, nismo imali
baš mnogo izbora kao današnja deca. Uglavnom smo se igrali fudbala, Partizana i
Nemaca, a uveče žmurke. Ni slutili nismo da će to postati najomiljenije igre
širom planete i to na vrhunskom nivou. Svetsko prvenstvo u fudbalu, Mondijal,
je najvažniji sportski događaj na planeti. Svetski lideri i svi političari
planete igraju žmurke od jutra do sutra. Što se igre Partizani i Nemci tiče
(znate ono podelite se u dve ekipe, jedni su Partizani a drugi Nemci pa se onda
jurite po gradu ili selu i pucate iz nekih drvenih, kao pušaka) e ta je postala
apsolutna hit igrica na planeti. Svi je igraju i nemaju nameru da prestanu.
Odakle krenuti. U Ukrajini su se baš zaigrali a kraj se ne nazire. Izraelci i
Hamas su se malo umorili, napravili pauzu od tri-četiri dana, pa nastavili sa
još većim žarom. U Siriji se igraju već dve godine, pa su se mediji malo
umorili. Ajde hiljadu mrtvih, više manje, koga to zanima kada Asad nije pao a
to je bio cilj igre. Amerikanci koji ovu igru obožavaju su se povukli malo sa
strane, a onda shvatili da su ipak navučeni na „Partizane i Nemce“. Pa nisu ni
oni najgori, što se ne bi igrali sa drugom decom. Brže bolje poslaše aviaciju
da opali po islamistima koji pokušavaju da vrate Irak u svoje ruke, posle
povlačanje marinaca iz ove, „bio sam uveren“ demokratski uređene zemlje, posle
rušenja Sadama Huseina. Zezanje je i u Libiji gde je ubijen Moamer Gadafi, ali
tamo je teško proceniti ko na koga puca. Nisu se dobro podelili u ekipe. U igru
se uključili Azerbejdžan i Nagorno Karabah (oblast koja je nekada pripadala
Azerbejdžanu ali se na referenedumu 1991. godine sa 99% glasova otcepila i
pripojila Jermeniji). Zbog ovoga je rat trajao tri godine, poginulo je oko 30
hiljada ljudi, a sada nastavlja. 
Sećate se Avganistana?. Ne
pogrešile ste. To je sada demokratska zemlja. Naravno da im ne pada na pamet da
se igraju „Partizana i Nemaca“. Imali ljudi izbore, posle se posvađali
kandidati Ahmadžai i Abdulah i taman kada je trebalo da počne prethodno
spomenuta igra, stigao smarač Džon Keri iz SAD (državni sekretar). Seo sa
dvojicom „drugara“ iz Avganistana, a ovi posle sastanka izašli zagrljeni. Vole se kao rođena braća. Ma hajde molim vas,
na pamet im nije padalo da se obruše jedan na drugog. Sve su to sitne razmirice
u porodici. Naravno da će formirati vladu nacionalnog jedinstva. To su hteli od
početka. Ovaj Keri je baš partibrejker.
Ali otiće će on brzo, a onda igri nema kraja....
Pratim i ne mogu da verujem. A
gde smo tu mi. Da li je moguće da u skladu sa starom našom pesmom „Nije mala
nije mala, sto put' ratovala i opet će....“ Srbija stoji po strani. Uslovno da.
Što uslovno? Pa zato što nas pitaju za svaki sukob šta mislimo. Što se Ukrajine
tiče trebalo bi da se opredelimo ili Rusija ili EU i Amerika. Za Izrael i Hamas
smo se snašli. Mi smo za dijalog! Za Siriju, Libiju i Irak nas niko za sada
nije ništa pitao, pa mi pametno ćutimo, mada nam je žao generala Gadafija, ali
nije sada vreme da o tome pričamo. Ako nas neko nešto i priupita mi ćemo reći das
mo za dijalog. To pali. Provalili smo. Taman kada sam pomislio da će tako proći
i sukob oko Azerbejdžana, shvatih da sam u zabludi. U Baku je stigao Boris
Tadić. Pojma nemam u kom svojstvu. Pozvao ljude da probleme reše dijalogom i
podržao ih u naporima da izgrade Transjadranski gasovod koji bi uz Južni tok
bio sjajan za sve Evropljane. Nije Boris slučajno u Bakuu. Pa on je kao mali
voleo da se igra, a tada se znalo da se drugari ne ostavljaju na cedilu kada su
u problemu. Podsećanja radi Tadić i predsednik Azerbejdžana, Ilham Alijev, su u
vreme vladavine Tadića bili „najbolji drugari“. Azerbejdžan je investirao u
sređivanje parka na Tašmajdanu, a mi uzvratili pa krknuli monumentalni spomenik
Hajdaru Alijevu ocu sadašnjeg predsednika u sred Beograda i spomenik
kompozitoru Uzeiru Hadžibejliju u Novom Sadu pride, što bi rekli gratis.
Mnogi su kritikovali ovaj potez,
a ja sam baš bio „sretan“. Svaki put kada prođem pored Alijeva starijeg za
kojeg mnogi tvrde da je bio veliki diktator meni onako zaigra oko srca, a tek
kada vidim Hadžibejlija tek se raspilavim. Raduje me što tako misli i većina
građana Beograda i Novog Sada. I tako, razmišljam kako da održimo taj divan
odnos sa Azerbejdžanom koji najbolju saradnju u Evropi ima sa nama
„prijateljskom“ Turskom, kada mi pade sjajna ideja na pamet. 
Pa Partizan igra
protiv Nefčija iz Bakua u kvalifikacijama za Ligu Evrope. Prvi meč u Beogradu.
Već nekoliko godina boje Nefčija brani Saša Stamenković bivši golman Crvene
zvezde koji je pre dve godine zbog provociranja i zadržavanja vremena umalo
izazvao tuču na stadionu Partizana, a u međuvremenu je postao jedan od idola
navijača Nefčija. Koristim priliku da apelujem na našu Vladu da odobri postavljanje
spomenika Stamenkoviću i to na južnu tribinu stadiona Partizana pre meča, kako
bi pokazali koliko volimo i cenimo Azerbejdžan, zemlju sa kojom smo vekovima
imali prijateljske odnose. Da čovek ne poveruje.
Kao što sa i očekivao oglasio se
i Trajković. Sećate se onoga što je lupio ćušku protivničkom igraču na meču sa
Ludogorecom pa fasovao crveni karton. Prvo je bio pokunjen. Naglasio je da
napravio veliku grešku i da se kaje. Izvinio se svima, od navijača, saigrača do
Uprave. Sada kada je dobio otkaz odlučio je da kaže šta stvarno misli.
-Svakome se dešava da pogreši.
Dešavalo se i veličinama kakve su Zidan i Suarez. Znam da sam napravio glupost,
i žao mi je. Zaslužio sam kritiku javnosti i medija. Jedino mi je žao što sam
svojim potezom mnogima sačuvao guzicu. Ali dobro. Sada nema Trajkovića pa jedva
čekam da vidim ove što se kriju iza moje greške gde će da nađu novi alibi –
poručio je Trajković uz konstataciju da se za dobrim konjem prašina diže?!
Iz kluba ćute. Pa logično. Ko će
sada da se bavi Trajkovićem i problemima kada kreće ono što cela Evropa i svi
ljubitelji pravog i kvalitetnog fudbala, sa nestrpljenjem očekuju. Start
domaćeg šampionata. Nije vreme sada da se priča o problemima, jer crno – bele
očekuje jedan od derbija prvog kola. Okršaj sa „tradicionalno neugodnim“ i
„veoma kvalitetnim“ Voždovcem. Pored toga utakmica dolazi u teškom trenutku,
posle poraza od Ludogoreca a uoči Nefčija. Očekuje se da Partizan pokaže
psihološku snagu. Sve dok ovako budemo pratili dešavanja u domaćem fudbalu,
biće nam ovako kako je. Umesto da se
malo ugledamo na recimo Hrvate. Pa ljudi moji. Oni imaju četiri kluba u
poslednjem krugu kvalifikacija za Ligu Evrope: Dinamo, Hajduk, Rijeku i Split.
A mi drhtimo od Nefčija i čekamo
da vidimo da li će Zvezda pobediti Radnički iz Niša a Partizan biti bolji od
Voždovca. Šta će uraditi Vojvodina, koliko mogu OFK Beograd i Čukarički.
Pravimo anketu na temu ko je bolji Partizan ili Zvezda, ko će biti šampion. Usput
postoji opasnost da zbog dugova naših klubova, Liga prestane da postoji. Ja sam
verujte za tu opciju. Okrenemo se omladinskim ligama, krenemo sve iz početka.
Bolje je i tako, nego da pratimo mučenje koje sledi!
Нема коментара:
Постави коментар