Idemo dalje

Taman kada sam pomislio da je naš klupski fudbal dotakao dno sa kojeg će nam mnogo vremena i rada i dobre strategije trebati da krenemo napred, stigao je petak. Dan u kojem sa „uživao“ i iskreno se „radovao“ što nisam u pravu. Krenuo sam na posao, svratio da uplatim loto u nadi da će konačno leći ta sedmica i kupio novine. Naravno da sam krenuo da čitam novine „kako se i čitaju“, od nazad, od sporta. A tamo radosna vest. U poslednjem krugu kvalifikacija za Ligu Evrope Partizan će biti povlašćen. Kako? Pa ispali su „velikani“ Černomorec i Liberec, pa su crno – beli napredovali. Gledam po autobusu, ljudi namrgođeni, osmeha nema ni u najavi. Poželeo sam svima da im javim radosnu vest, ali s obzirom da je napolju tmurno, da nam svima preti smanjivanje plata i penzija, poskupljenje struje i gasa... rekoh sebi, raduj se sam sa sobom.

Sa uzbuđenjem sam iščekivao spisak potencijalnih rivala. Stigli su! „Oduševih se“. Samo što onako srećan nisam poskakivao i vikao kao Titov pionir: „Ura“, „Ura“. Partizan bi mogao da igra su Nefčijem (Azerbejdžan), Elfsborgom (Švedska), Ruhom (Poljska), Kardemirom (Turska), Šahtjor Soligorskom (Belorusija). Pa posle svega viđenog protiv Ludogoreca nisam imao dilemu da će izabranici Marka Nikolića bilo kog rivala pregaziti kao plitak potok. Sjajno. Partizan će ipak uzeti toliko potrebnih 2 miliona evra za plasman u Ligu Evrope. Radnici će dobiti platu, crno – beli neće prodati Živkovića Benfici, nego će sačekati malo. Andija će briljirati u Ligi Evrope, biće jedan od najboljih igrača naše selekcije na predstojećem Svetskom prvenstvu za igrače do 20 godina koje se 2015. igra na Novom Zelandu, pa će umesto šest, vredeti bar dvostruko više na fudbalskom tržištu (ovo bi realno i moglo da se desi).

Naši portali i mediji takođe oduševljeni. Malo im smeta što rivali nisu atraktivni, ali bože moj. Biće sjajnog fudbala u Ligi Evrope gde će Partizan odigrati šest sigurnih mečeva. Navodi se da su potencijalni rivali crno-belih na putu ka poslednjem krugu kvalifikacija eliminisali Rozenborg (Norveška), Esbjerg (Danska), Varegem (Belgija). Ali kakve to veze ima. Svako ko je gledao Partizan protiv Ludogoreca zna ko je „favorit“ i to apsolutni u duelima koji slede. 

Sa nesrkivenim osmehom na licu čekam žreb koji počinje u 13 časova i već zamišljam potencijalne rivale Partizana, odnosno njihove predstavnike na žrebu, kako drhte, kako se znoje i sa šapatom izgovaraju jedan drugome: „Samo ne Partizan“, „Samo ne Partizan“.Konačno smo saznali ko će platiti ceh za „nesrećni“ poraz od Ludogoreca, ko će biti rival na kojem će Partizan „iskaliti bes“ na putu ka Ligi Evrope. U pitanju Nefči iz Azerbejadžana. U pitanju je ekipa sa kojom je Partizan bio u grupi kada je pre dveg godine stigao do Lige Evrope. Prvi meč u Beogradu 0:0, revanš u Bakuu 1:1. Prvi meč ostao umapćen po tome, što crno beli umalo nisu „udavili“ bivšeg golmana Zvezde Stamenkovića koji je i dalje u Nefčiju. Eto zabave, unapred!

Šalu na stranu. Nije nemoguće da Partizan eliminiše pomenutog rivala u dvomeču koji sledi i stvarno stigne do Lige Evrope, naprotiv. Međutim, sporno je što mi i dalje živimo u prošlom veku, kada su večiti rivali bili kadri da izađu na megdan velikanima evropskog fudbala i da budu ravnopravan rival. Tada smo stvarno ekipe koje spadaju u srednju klasu pobeđivali gotovo bez problema. Ali to je bilo u prošlom veku. Sada su za nas Ludogorec (bolji od Partizana dve godine za redom), Černomorec (bolji od Zvezde) i slični timovi uglavnom nepremostiva prepreka. Moramo da shvatimo da smo jako blizu potpunog dna kada je klupski fudbal u pitanju. Da smo mi ti koji treba da drhtimo pre žreba, a ne da se radujemo imenima rivala, pa da se posle čudu čudimo, kako su Vojvodina, Čukarički, Jagodina i Partizan, eliminisani od „tamo nekog“ Gredinga, Kluža, Ludogoreca i Trencina. Ostaje nam jedino da poželimo sreću Partizanu, a trebaće mu, s obzirom da crno-beli nisu favoriti protiv Nefčija. Realno gledano odlučivaće nijanse, a na talonu je Liga Evrope i već toliko puta pomenutih 2 miliona evra, plus bonusi za svaki bod u ligaškom delu.

Malo mi je zasmetala i naknadna pamet stručnog štaba Partizana. Posle eliminacije od Ludogoreca, odlučeno je da Trajković koji je dobio crveni karton i ostavio drugove na cedilu ne bude licenciran za domaće takmičenje. Dileme nema da je Trajković koji je prošle zime stigao kao veliko pojačanje iz Vojvodine, napravio neviđenu glupost. Kriv je, ali nije on jedini krivac što Partizan nije prošao dalje. Kriv i trener Nikolić. Pa on ga je trenirao u Vojvodini i on ga je doveo u Partizan kao pojačanje! Usput da je Partizan kojim slučajem pobedio Ludogorec, za Ligu šampiona bi se borio protiv Steaue. Što bi rekli, što je babi milo to joj se i snilo. Pored toga, nekako sam osećao da će se naši neko obrazloženje za eliminaciju. Ko je kriv. Pa Trajković. Svi ostali su svoj deo posla odradili vrhunski!?

S druge strane, navijači Partizana i ljubitelji fudbala u Srbiji koji su gledali dvomeč, svesni su da je tim iz Bugarske realno kvalitetniji od crno –belih i da zasluženo ide dalje iako nije slavio u dvomeču. S druge strane, verni navijači Legije su doživeli takav šok od kojeg se sigurno neće oporaviti nekoliko dana. Euforija zbog sjajnih partija Radovića i drugova protiv Seltika (4:1, 2:0) i vera da njihov tim može do Lige šampiona, ugašena je brutalno, zbog neverovatne greške administrativaca i stručnog štaba tima iz Poljske. Naime, u 86. minutu revanša u igru je ušao Bžežinski. Ime nije bitno. Bitno je da ovaj čovek nije imao pravo igranja zbog crvenog kartona iz prošle sezone. Epilog, u poslednju rundu kvalifikacija za Ligu šampiona ide Seltik. Da čovek ne poveruje. Zamislite šta bi se desilo „grešniku“ da je kojim slučajem iz Partizana ili Crvene zvezde. Nesmem ni da pomislim.

I tako razmišljajući o tome kako će izgledati naslovne strane naših medija posle duela između Partizana i Nefčija, a samo dan pre početka domaćeg šampionata, od kojeg „očekujemo puno lepih utakmica“, pronađoh posao svog života. Ali, mator sam. Naime, u SAD nastavljaju sa borbom protiv Kube i porodice Kastro. Za razliku od ranijih godina kada je pretio svetski rat zbog toga, Ameri su sada pronašli novu taktiku. Obučavaju klince od 18 do 20 godina da budu mali špijuni. Kako? Lepo! Nabave im torbice, pošalju ih u Kubu kao turiste, sa zadatkom da tamo pronađu vršnjake, da se druže sa njima i polako ih obrade da se spreme za velike demonstracije. Usput ih obučavaju svim onim što prati život u SAD. Koka – kola, društvene mreže, internet... Za ovaj posao, dečaci i devojčice iz SAD, „mali špijuni“ dobijaju oko 5 dolara po radnom satu kažu mediji. Pa može li lepše. Em si na Kubi, em se družiš sa ljudima, em si plaćen za to, a posle šalješ izveštaje kako si obradio gomilu mladih Kubanaca koji samo čekaju na znak da krenu da ruše sve pred sobom. Ko ovo zezanje plaća. Pa poreski obveznici u SAD, ko drugi!

Odmah sam otišao da se pogledam u ogledalo. Nemam 20 godina ali izgledam onako poprilično mladoliko. Svaki dan pešačim kejom na Dunavu. Tu i po gradu često gledam mlade strance sa ruksacima. Na pamet mi nije palo da su špijuni. S druge strane, šta bre meni fali, što neće da se druže samnom, da me vrbuju malo, da i ja malo uđem u te avantustičko, međunarodno – špjunske vode.